Narcizam iliti glad za ljubavlju

I love me

„Znaš ti da sam ja najlepša.“

„Ionako mi niko od njih nije ni do kolena.“

„Najbolji sam u onome što radim i žao mi je onih što misle drugačije.“

Da li čujete ovo od svojih bližnjih? Jel uhvatite sebe da ovo ponekad kažete u polu-šali? Šta mislite o čemu se radi? Jel to smatrate svojom pozitivnom karakteristikom? Gde je granica? Gde završava „zdravi“ narcizam, a gde počinje patološki?

Ponašanje nekolicine mojih bliskih prijatelja je suštinska inspiracija za ovaj tekst. Počela sam da razmišljam koliko smo svesni „granice“ gde završava zdravi, a počinje patološki narcizam. Da li nam društvo nameće ideju da je to JEDINI način kako bi bili vredni pažnje, poštovanja, ljubavi…

Pokušaću pre svega da pomognem čitaocima da shvate kako dolazi do tog stanja. Onda ću pokušati da razdvojimo zdravi narcizam od nezdravog, kao i narcizam od psihopatije. Na kraju ćemo govoriti o tome kako se narcisi ponašaju u raznim društvenim ulogama.

Šta je i kako nastaje narcizam?

Postoje različiti pristupi u definisanju i opisivanju narcizma koji potiču od različitih teorija ličnosti. Ovom prilikom ću opisati psihoanalitički pristup istom jer su se psihoanalitičari poprilično detaljno i studiozno bavili ovim fenomenom. Prema njihovoj teoriji, „oštećenje“ koje izaziva ovo stanje nalazi svoje korene u najranijem detinjstvu. Naime, u prvoj godini života, beba je potpuno zavisna od mame i nema sposobnost da „razdvoji“ nju kao posebnu ličnost, već je ona samo produžetak njenih potreba. Već u drugoj godini, beba počinje da razume da je mama odvojena osoba koja ima i druge funkcije, osim da zadovoljava njene potrebe. To nije lako saznanje i da bi se prihvatilo i prevazišlo, potrebna je podrška, ljubav i razumevanje od strane mame. Počinju pokušaji bebe da se odvoji od mame i istražuje svet samostalno, ali istovremeno ima snažnu potrebu da ZNA da je mama tu ukoliko se uplaši i poželi da se vrati u njen sigurni zagrljaj. Nedostupne mame (najčešće depresivne ili uplašene) nisu sposobne da prihvate dete nazad i time šalju poruku da ga „više ne vole“. Naravno, to je način na koji dete doživljava ono što se dešava. Takva deca u pubertetu razvijaju narcisoidnost kao „odbranu“ od bolne ideje da su ostavljeni, nemaju nikakvu vrednost i potrebna im je (isključivo) spoljašna potvrda da vrede. Tako smo dobili bazu za formiranje identiteta deteta koja je nestabilna, uključuje ličnu nesigurnost, kompleks niže vrednosti i nedostatak samopoštovanja. Ovo dete počinje da koristi jedine „mehanizme“ koji su mu u tom trenutku dostupni, a to je: truditi se svom snagom da se dopadne mami i da joj privuče pažnju kako ga ne bi ostavila. Unutrašnji osećaji uključuju: strah, bes i prazninu. Tako se „rađa“ narcis.

Koja nit razdvaja zdravi i patološki narcizam?

ja

Ako ponovo uzmemo kao reper psihoanalizu, ona konkretno razlikuje primarni i sekundarni narcizam. Ovaj prvi je razvojan i neophodan, a ovaj drugi može prerasti u patološki.

Ovu razliku možemo najlakše opisati preko energije koja se predaje između mame i bebe. Primarni se javlja u prvoj godini života i razvojan je i zdrav jer pomaže bebi da se oseća voljeno, prihvaćeno i zaštićeno, i pored činjenice da je potpuno bespomoćna. Mama tu usmerava svoju celokupnu energiju i pažnju bebi i zadovoljavanju njenih potreba. Sva ta energija se „skuplja“ i zadržava u bebi i donosi pozitivni osećaj koji sam opisala iznad.
Problem nastaje kad beba krene da razlikuje mamu kao posebnu osobu i kada pokuša da „pokloni“ svoju energiju mami. Ako je mama nedostupna, dete nema kome da pokloni tu energiju i vraća je sebi. Tako se ogromna količina energije koja je trebala biti usmerena ka spolja, usmerava ka sebi i umesto da se razvija ljubav ka mami, razvija se „ljubav“ ka sebi. Suštinski to nije ljubav već snažna potreba da se bude voljen i snažan osećaj praznine jer je bilo lišeno te ljubavi.

Takođe, postoji još jedan način na koji se može nenamerno izazvati ovo stanje. Ako roditelji preterano hvale svoje dete i kada jeste i kada nije osnovano, onda dete može da pounutrašnji osećaj omnipotencije, posebnosti i superiornosti, koji će kasnije da prenosi i na širu društvenu sredinu.

Zdrav narcizam je razvojno neophodan i svako od nas ga ima u sebi u većoj ili manjoj meri. Pomaže nam da izgradimo pozitivnu sliku o sebi i budemo sposobni voleti druge osobe. Ovo poslednje je moguće samo ako volimo sebe. Zdrav narcizam uključuje samoljublje i potrebu priznanja od drugih, ali je pitanje mere. Takođe, pitanje koje pomaže da uvidimo kakav narcizam posedujemo je ZAŠTO nešto želimo, trebamo, moramo da savršeno uradimo…

Patološki narcizam je našao svoje mesto u psihijatrijskom dijagnostičkom priručniku koji opisuje kao narcisoidnu osobu onog ko:

  • Ima grandiozni osećaj preterane važnosti
  • Je opsednut fantazijama o bezgraničnom uspehu, moći, lepoti i/ili idealnoj ljubavi
  • Veruje da je poseban i da ga samo „posebni“ mogu razumeti
  • Zahteva preterano divljenje
  • Ima nerazumna očekivanja/želje za posebnim tretmanom ili automatskim ispunjavanjem istih
  • Eksploatiše i manipuliše drugim ljudima
  • Nedostaje mu empatija, ne bavi se drugim ljudima i njihovim potrebama
  • Često zavidi drugima ili ima osećaj da mu drugi zavide
  • Ponaša se arogantno, oholo i sujetno

Da pokušamo da opišemo tipičnu narcisoidnu osobu. Ona ne mora da ima sve karakteristike, dovoljno je da ima većinu. Ovde ću dati što opširniji opis kako bi mogli lakše da prepoznate „narcisa“, ali je to izuzetno teško u praksi. Krenimo redom prateći kolege psihijatre. Osoba narcisoidnog poremećaja ima grandioznu sliku sebe, znači ideja da je najbolja, najlepša, najmoćnija, najpametnija, najuspešnija… Akcenat je na NAJ. Opsednuta je ovom idejom do te mere da potpuno izostaje sposobnost videti (ili ne daj Bože prihvatiti) da nije savršena. Pošto svoje okruženje koristi kao ogledalo i veruje da je posebna, ima izraženu potrebu da bude okružena „posebnim“ ljudima koji potvrđuju njenu vrednost jer ona sama i izolovana nema nikakvu vrednost (retko postoji svest o ovom drugom). Ovo dovodi do zaključka da je za narcise stanje usamljenosti nepodnošljivo jer oni sebe vide SAMO kroz druge ljude. Konstantno zahtevaju divljenje (setite se priče kako beba pokušava da zadivi majku kako bi joj privukla pažnju, naklonost i ljubav). Ne prihvataju da moraju da se potrude kako bi dobili nešto ili zadovoljili neku svoju potrebu jer to rade „obični“, a oni su posebni. Jako je karakteristično da kada neka od ovih potreba bude osujećena, dolazi do takozvanog narcističkog besa. To je kratak trenutak gde narcis shvata da nije savršen i poseban i upada u fazu besa, koji je impulsivan, preteći i uključuje čestu potrebu za osvetom. Nedostatak empatije mu omogućava da bez griže savesti manipuliše i iskorišćava ljude kao produžetke njegovih potreba, bez mogućnosti kajanja ili griže savesti (jer jelte on to zaslužuje zato što je poseban, savršen i svemoćan). Pošto je slika koju gradi o sebi nerealna i iluzorna, mora da razvije načine da je održi i opravda te zato ako se desi da nešto što postigne ili uradi nekome se NE dopadne, najverovatnije je da „mu zavide“ jer je nemoguće da se njegovo savršenstvo ne dopadne bilo kome. Takođe je i sam zavidan tuđim uspesima jer na neki način bi to moglo da znači da ipak nije najbolji… možda.

U socijalnim odnosima narcis mora biti u centru pažnje. To me vraća na ono što vam dugujem sa početka teksta, a to je razlika između narcisa i psihopate. Prošli tekst se odnosio na psihopate i sami možete naći poprilično dosta sličnosti u njihovom opisu ličnosti i ponašanju. Jedna od razlika je potreba da se bude u centru pažnje. Dok psihopate imaju sposobnost „kameleona“ i znaju kada treba da postanu „nevidljivi“, narcisi to nemaju i ne mogu da kontrolišu tu potrebu. Dok psihopate karakteriše potpuno odsustvo emocija, kod narcisa se može pretpostaviti da „veruje da voli sebe“ i oseća snažnu potrebu za ljubavlju (to izostaje kod psihopata). Još jedna razlika bi mogla biti vezana za proces psihoterapije. Kada narcis zapadne u narcistički bes, postoji taj kratak trenutak gde vidi da ima problem i može se desiti da zatraži pomoć terapeuta, dok se kod psihopate to ne dešava jer on ne vidi da postoji bilo kakav problem sa njim samim. Narcisi kao da na neki način „biraju“ da isključe svoja osećanja jer to nije domen koji mogu da kontrolišu, a psihopate uopšte nemaju mogućnost pristupa emocionalnom unutrašnjem svetu.
Što se same terapije tiče, kod narcisoidnog poremećaja, i pored mogućnosti poboljšanja, prognoza nije sjajna. Jako retko se desi da se narcisoidna osoba potpuno oporavi jer je „oštećenje“ nastalo jako rano u detinjstvu. U najboljem slučaju se može dugim procesom razviti empatija ukoliko ima snage da prevaziđe svoje probleme. Češći slučaj je da se postepeno radi na jačanju identiteta, slici o sebi (koja bi trebalo da postane pozitivnija), podizanju samopouzdanja i integraciji nabrojenih kako bi smanjili doživljaje narcističkih povreda na minimum.

Spoljašni izgled narcisoidnih ličnosti je najčešće izuzetno prijatan, teže savršenom fizičkom izgledu, jako su skloni šarmiranju i zavođenju i trude se da budu okruženi „važnim“ osobama u kojima bi se ogledali iliti identifikovali se sa njima. Jako često se dešava da se hvali svojim postignućima, poznanstvima i nadmoći. Komunikativni su, društveni, teže da budu primećeni i mogu delovati vrlo prijatno, međutim iza te fasade se nalazi sebičnost, manipulativnost i emocionalna hladnoća.

Jako često se narcisoidno stanje povezuje sa bolestima zavisnosti: droga, seks, alkohol, kupoholizam ili prejedanje. Jasno je da ovim zavisnostima pokušavaju da „popune“ prazninu koju neprestano osećaju. Kad već dođu do te faze, jako je teško da im se pomogne na bilo koji način jer za njih je to jedino vreme kad se osećaju dobro sa samim sobom i teško je da se motivišu da napuste taj lažni osećaj ispunjenosti jer je to jedino što imaju.

Tipovi narcisoidnih ličnosti

Neki teoretičari razlikuju prikrivene i otkrivene narcisoidne ličnosti. Prvi su jako osetljivi na pažnju koju dobijaju od drugih ljudi i zbog toga su usmereni na druge ljude, a ne na sebe, kao što je slučaj kod otkrivenih narcisa. Otkriveni narcisi nisu uopšte svesni svog uticaja na druge ljude. Oni su okupirani sobom i jednostavno NE ŽELE da vide reakciju koja bi mogla da ih kompromituje. Tako se štite. Kod prikrivenih narcisa osnovna emocija je stid. Unutrašnji doživljaj sebe potiskuju zbog straha da ako ispolje svoj grandiozni self, biće ismejani i osramoćeni. Patološki narcizam generalno se jako blisko vezuje za stid. Osećaj sramote i poniženja je jako snažan u situacijama kada se suočavaju sa svojim nedostacima vezanim za sposobnost i otkrivanje nezadovoljenih potreba.

Postoji i pojava koja se simbolično naziva „negativni narcis“. Oni su nepoverljivi, ne mogu se odupreti mržnji koju osećaju prema sebi i imaju ideju da je ceo svet loš, pa samim tim i oni sami. Moderan naziv za ovu grupu narcisa je „hejteri“. Oni su cinični, ne veruju u ljudsku dobrotu i vrednosti, vode se po ideji da je „čovek, čoveku vuk“ i samim tim žive u svetu u kom je nemoguće postići nešto dobro i dostojanstveno. Oni su „u prednosti“ nad drugim narcisima jer bar imaju mogućnost da uvide svoje nedostatke, užas sveta u kom žive i sopstvenu beznačajnost u njemu.

Društveni uticaj na formiranje narcisoidne ličnosti

look at me

Na formiranje narcističkog poremećaja ličnosti jako utiče i društvo sa svojim normama, standardima, propagiranjem savršenosti preko medija (savršeno telo, partner, veza i sl.) i ideje da svoju sopstvenu vrednost vezujemo za superiornost i takmičenje. Jer ono što nije iznad/ispred drugih, nije prihvatljivo već je bezvredno. Sve veći broj roditelja na taj način i vaspitava svoju decu, da se takmiče, budu bolji od ostalih i da streme ka savršenstvu.

Narcisima je potrebna konstantna gratifikacija, te je njihov život scena gde je publika konstatno usmerena njima. Stoga, često prisustvo narcističkog poremećaja se sreće u profesijama koje su direktno vezane za „ovacije“ publike: politika, umetnost ili gluma na primer. U tom slučaju, ako ovacije nestanu, nestane i samopouzdanje. Međutim, to nikako ne znači da svi glumci/umetnici ili političari postaju narcisi, već da oni koji već vole sebe u velikoj meri biraju takvu profesiju. Takođe, izuzimamo ideju o generalizaciji. Postoji veliki broj javnih ličnosti iz ovih zanimanja koji autentično vole sebe, prihvataju konstruktivnu kritiku i ne smatraju svoje nesavršenstvo sramotnim i ponižavajućim.

U ovom kontekstu, zapitajmo se: Da li stvarno vredimo samo onoliko koliko uspemo da nas drugi vole? Da li stvarno želimo da se konstatno dokazujemo i takmičimo kako se ne bi osećali bezvredno? Da li želimo da ovu „narcisoidnu kulturu“ prenesemo budućim generacijama?

Partnerski odnos sa narcisima…

Skoro da je pogrešan i izraz partnerski odnos kad je jedan (ili su oba) partner(a) narcis(i). Oni nisu sposobni za empatiju, ne zanimaju ih tuđa osećanja, ne podnose suprotstavljena osećanja u dugotrajnim vezama (te tako ih retko i imaju), i za kraj posmatraju partnera kao predmet za zadovoljavanje svojih potreba, bez obzira na osećanja na suprotnoj strani. Partner narcisa nema prava na svoje želje i potrebe, a ako to i zatraži, veza se automatski prekida. Njihove veze su burne, impulsivne, kratkotrajne, strastvene, bez emocija i vezivanja.

Postoje dva tipa ličnosti koje narcisi biraju.
Prvi tip su nesigurne ličnosti, sklone vezivanju i potrebi za jedinstvom. Narcisi se hrane partnerovom inferiornošću koja je dokaz da su nadmoćni, ali istovremeno osećaju bes i prezir prema sebi što su u odnosu sa nekom osobom koja ih nije dostojna. Zahtevaju od svog partnera divljenje, potpunu predanost i razumevanje, a za uzvrat ne daju ništa, osim kad osete da postoji mogućnost da budu ostavljeni. Jako su skloni promiskuitetu i ne mogu ostati lojalni jednom partneru jer je to jedan od načina da dokažu svoju veličinu i sposobnost zavođenja. Sa ovim tipom partnera narcisi se ponašaju po određenom obrascu: prvo stupa na scenu zavođenje svim snagama, opčinjavanje „žrtve“ i kao rezultat toga osvajanje. Kada već osvoje „trofej“, onda čine sve da se partner oseća inferiorno, bezvredno i da oseća krivicu. Onda iscrpljuju i potpuno isisavaju životnu energiju „žrtve“ dok ne postane „neupotrebljiva“. Tada je odbacuju kao predmet koji je poslužio svrsi.

Drugi tip ličnosti je partner koji je ogledalo narcisa (znači isti) ili predstavljaju idealizovanu sliku njegove ideje savršenstva (ono što bi narcis želeo da bude). Znači, ta osoba takođe mora biti savršena. Sve dok se održava ta ideja o savršenstvu, trajaće i odnos. Ideja je: Ako sam uspeo dobiti osobu koja je savršena i sam sam savršen. Međutim, ako se ova potreba osujeti jer je logično da se u nekom trenutku pokaže kako ni jedan od njih nije savršen, narcis zapada u svoju epizodu narcističkog besa. Ukoliko ova veza i uspe da se održi, moramo razumeti da po sredi nije ljubav, razumevanje i prihvatanje, već strah od ostavljanja koji je strašniji od „trpljenja“ nezadovoljavajućeg odnosa.

Problem je što kad u bilo kom slučaju dođe do prekida veze, potvrđuje se strah da nisu vredni pažnje i ljubavi i da će na kraju biti ostavljeni i to je začarani krug iz kog se ne mogu izvući.

Narcisi u poslovnom okruženju

ti

Moramo razumeti da je u poslovnom svetu jako puno uspešnih narcisa. Gore smo pominjali društvo koje oblikuje narcističku ličnost. To se najjasnije vidi u poslovnom svetu jer su oni „na ceni“. Razlikuje se narcis koji je na visokom položaju i narcis koji je običan radnik.
Narcisi koji su obični radnici su konstatno nezadovoljni, ne trude se i ne uče nove stvari jer se u pozadini provlači ona ideja „Zavide mi jer sam bolji od njih, pa ne mogu da napredujem“.
Narcisi koji su na visokim položajima, karakterišu se snažnom potrebom za kontrolom i tendencijom ka uspehu po svaku cenu, ali ne uspehu samom po sebi već takmičenju radi dokazivanja superiornosti.
Kad je rad u grupi u pitanju, stvara površne prijateljske odnose koji bi mu trebali doneti zadovoljavanje njegovih potreba i potpunu kontrolu i poslušnost grupe. Naravno, grupa bi trebala da mu se divi i da ga obožava, bez razlike što možda za to ne postoji osnova (nema dovoljnog znanja ili sposobnosti).
Narcisi na srednjim položajima se osećaju hronično podcenjenim.
Da ne zaboravimo, njih ne smete kritikovati jer na bilo koju kritiku reaguju narcističkim besom. Najbolje je da ih „podsećate“ da su deo grupe/celine/kompanije i da su jednako važni kao i ostali.

Za kraj, molim vas da ne zaboravljamo, patološki narcizam NIJE previse ljubavi prema sebi, već nedostatak iste!

Ivana Đorđević

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s