Rezilijencija i kako do nje

Jedan od kompleksnijih termina u rečniku mentalnog zdravlja, rezilijencija je, može se reći, jedan od ciljeva psihoterapije.

Rezilijentnost je sposobnost da se podnesu nedaće koje život baca pred nas. Ko je rezilijentan, njega život, događaji i drugi ljudi teže izbacuju iz šina. Sam sebe teško izbacuje iz šina. Rezilijencija je suma sposobnosti, stavova, stanja (tela, psihe i okoline), znanja, navika i potencijala kojima odgovaramo na nagle promene u životnim okolnostima na zdrav i po sebe i druge koristan način. Svi smo manje-više rezilijentni i to se menja iz situacije u situaciju, iz godine u godinu. Ipak, postoji trend koji nas prati kroz godine, pa ako smo visoko rezilijentni, prosek nije daleko od onoga kada smo najmanje rezilijentni.

Rezilijencija nije nešto nam omogućava da se ne osećamo loše u lošim situacijama, već sposobnost da prebrodimo loše, da se nosimo sa svojim nedaćama i ako nas nedaće „izbace iz takta“, rezilijencija je sposobnost da se brzo vratimo na staro.

Kad za rezilijenciju kažem sposobnost ili osobina, to uzimam uslovno. Nije lako dati mesto rezilijenciji u odnosu na sposobnosti poput mentalizacije ili soft skilova, ili u odnosu na osobine, poput pedantnosti. Čini mi se kao da rezilijencija lebdi negde između ili iznad onih osobina koje sebi inače pripisujemo ili sposobnosti kojima smo ovladali.

Uprkos tome, određene pojave i termini stoje u odnosu sa našom otpornošću na nedaće, sačinjavajući je, pojačavajući je ili je slabeći. Ovo su one bitnije.

Bazična sigurnost

Kada se dete rodi, potpuno je bespomoćno, nemoćno da pomogne sebi i da se održi u životu. Dete je potpuno prepušteno roditeljima kako bi preživelo. Ali, pored osnovnih, materijalnih potreba preživljavanja, detetu je potrebna i psihička nega. Ukoliko roditelji ispune većinu detetovih psiholoških potreba, dete stiče utisak da je svet lepo mesto i da je ono dobrodošlo u ovaj svet. Ukoliko pak materijalne i psihičke potrebe nisu ispunjene u dovoljnoj meri iz ovog ili onog razloga, dete stiče utisak da je svet okrutno mesto u kom se za svoje potrebe mora izboriti nekom vrstom sile – nema bazičnog poverenja.

Bazično poverenje se stvara ispunjenjem stvarnih psihičkih potreba od kojih je možda najbitnija „štimovanje“. Pod štimovanjem se podrazumeva usklađivanje detetovog i majčinog psihičkog prostora. Gledanje u oči, prikladne reakcije (reagovanjem osmehom na osmeh na primer), pričanje, empatija, psihička prisutnost su načini da se mama i beba naštimuju, da budu u harmoniji. Štimovanje u neku ruku može da pođe po zlu, recimo, ukoliko je majka anksiozna ili depresivna, ukoliko sama nema poverenja u svet. Tada može da se dogodi da dete nauči da nema poverenja u svet kroz onog ko o njemu brine.

Ljudi su zveri, sudbina je gadura, sreća mene neće, i tako dalje. Bez bazičnog poverenja, dete u svet odrasta sa dubokom i jakom anksioznošću i mehanizmima potrebnim da se izbori u svetu u koji nema poverenja.

Mehanizmi odbrane

Ovde ćemo švrljati kroz standardne mehanizme odbrane, ali ćemo dodati i neke druge osobine koje prate ljudski rod kroz istoriju. Jedna od njih je paranoidnost. Paranoidnost je svašta. To je onaj osećaj da nas neko prati ili doživljaj prisutnosti u praznoj sobi, ponekad osećaj da nas neko posmatra, to je doživljaj da neka „sila“ teži da nam naudi, da postoji zavera protiv nas, to je mehanizam borbe protiv nevidljivog neprijatelja. Paranoidnost karakteriše povećana budnost i usmerenost na detalje. Nekad veoma korisna kada u savani i dubokoj travi nismo mogli da vidimo lava koji nam prilazi, danas poprima razna obličja „nekih“ koji „iza paravana“ za „sve nas“ „spremaju čorbu“ da nam „zakuvaju“. U blagim oblicima ona poprima oblik „merenja“ svake reči koju je neko za nas izrekao u potrazi za skrivenim motivima i potencijalnom neprijateljstvu.

Paranoja

Pored paranoidnosti tu je i narcisoidnost – doživljaj „šta“ smo. Pri manjku bazične sposobnosti doživljaj da smo nevoljeni, slabi i ništavni prikrivamo fantazijom da smo „naj naj“. Mi možemo sve, imamo Božji dar, najlepši smo, najpametniji i sve je u redu dok se ne dokaže suprotno. Tada se ruši krhki zid koji je izolovao ništavnu zver i nastupa bolni doživljaj da ne vredimo. Svoju povredu samopoštovanja branimo na razne, često maligne načine, najčešće uvredama prema onima ili onome ko nam je ili što nam je povredio samopoštovanje (ne mislim na samopouzdanje) u pokušaju da „zlotvore“ umanjimo po vrednosti, kako bi održali krhki, prenaduvani doživljaj vrednosti.

Šizoidnost je još jedan mehanizam odbrane od okrutnog sveta. U šizoidnosti se povlačimo. Povlačimo se od drugih u svoj svet koji fantazijom pravimo u lepše mesto. Tako povučeni, u svojoj fantaziji, maštom i uobraziljom pokušavamo da ispunimo svoje psihičke potrebe. Iako na kraće staze fantazija umiruje odlaganje zadovoljenja potreba, na duže staze naše potrebe ne bivaju zaista zadovoljene tim aktivnostima, što svet čini još okrutnijim a nas navodi da se još više povučemo.

Histeričnost je osobina da svoje probleme utisnemo u svoje telo. Boli nas glava? Brzo nam lupa srce? Ne možemo da pomerimo nogu. Histerišemo. Grčevi, hodanje u snu, oduzetost… Obzirom da je svet nepoverljivo mesto, mi ne možemo da poverimo svoje probleme, pa tako oni „ostaju“ u nama. Kako su naše sposobnosti da „posedujemo“ problem i njim upravljamo nerazvijene, problem „izbija“ na telu i kroz telo. Oni koji nisu naučili da trpe neprijatnost teže da je što pre iz sebe „izbace“, da je „sklone“. Pored toga, kao i narcistični, histeričnost je način da se dođe do pažnje koja zadovoljava nešto što ne može da zadovolji.

Kako nedostatak bazičnog poverenja povlači da neke naše potrebe u ranom periodu nisu bile „negovane“ (da izbegnemo zadovoljene, jer nekad prezadovoljenost isto pravi problem) i balansirane, pored nedostatka bazičnog poverenja moramo da se borimo i sa tim neregulisanim delom sebe. Za to postoje razne strategije, ali se većina oslanja na psihičke mehanizme odbrane, poput projekcije, negiranja, intelektualizacije, reakcione formacije… U kombinaciji sa gore pomenutim mehanizmima odbrane od okrutnog sveta, razvijaju se razne strategije koje grade rezilijentnost na vrlo specifične situacije. Te situacije su nekad toliko specifične da je osobi teško da se nađe u takvoj situaciji ako se ne potrudi da je sama napravi.

Narcisoidnost.jpg

Iako normalni, prihvatljivi i čak poželjni u detinjstvu, nezreli mehanizmi odbrane često stoje na putu do veće rezilijencije jer kobajagi „rešavaju“ probleme koji su previše kompleksni za njih pa onemogućavaju korišćenje zrelijih, kompleksnijih i adaptivnijih mehanizama. Recimo, projekcija negativnih emocija na druge daje lažni doživljaj daje problem rešen dok mi ostajemo sa projektovanim emocijama i možda usput narušimo neki odnos, potvrđujući da se svetu ne može verovati. Naša emotivna regulacija ne bi bila ugrožena na duže staze, ukoliko bi investirali u kompleksnije mehanizme nošenja sa svojim problemima.

Svi imamo ovakve ispade sa vremena na vreme. Nezrelo nam naleće na dnevnoj bazi, ponekad i mnogo puta dnevno. U veoma teškim situacijama okida se više nezrelih mehanizama. Ukoliko nam na duže staze ne škodi i ne škodi drugima, to je u redu, ljudski.

Ukoliko je bazično poverenje narušeno, zaista je teško ići kroz život i napore da se to učini treba ohrabrivati. Ipak, bazično poverenje može u nekoj meri da se stekne, kroz lični rast i razvoj i kroz zdrave odnose u ljubavi. Neki psihoterapijski modaliteti mogu da pomognu u sticanju i repariranju bazičnog poverenja, što je često težak i dugotrajan proces.

Bazični oslonci

Bazični oslonci su četiri oblasti ljudskog života koji su proizašli iz kliničkog rada sa klijentima i pacijentima. Svi ljudi organizuju svoj život na osnovu četiri bazična oslonca, u različitim razmerama.

  1. Telo je prvi bazični oslonac. To je kada ležimo na plaži, plivamo, idemo na trening, plešemo, pevamo, uživamo u hrani i piću, seksu, alkoholu, drogama.
  2. Društvenost. Deo svog psihičkog života ulažemo u druge ljude. Druženja, prijateljstva, život u zajednici, briga za drugoga, odlazak na žurke da vidimo ljude, bračni drug, deca…
  3. Ljudi koji se oslanjaju na logiku i teorijske konstrukcije, razum. Ovo su naučni tipovi, oni koji znaju dosta, oni koji vole da razmišljaju, istraživači, stručnjaci..
  4. Ljudi koji se oslanjaju na „širu sliku“. Religiozni ljudi se oslanjaju na smisao, ali nije samo odlika religioznih. Smisaoni oslonac se čuje u rečima Nila De Grasa Tajsona kada priča o veličini kosmosa i veličanstvenosti da mi, ovako mali, možemo da ga shvatimo, ili popularni citat na internetu gde kažu da smo svi zvezdana prašina… Smisao kao oslonac je onaj deo nas koji se nada, koji teži idealu, koji se divi onome što je veće od njega.

Skoro niko se ne oslanja samo na jedan oslonac, niti se neko oslanja podjednako na sva četiri. Svi smo u toj šarenoj sivoj zoni i dobro je znati koji je oslonac naš prioritet, od 1 do 4, kako bi znali da sebi lepo organizujemo život. Onaj kome je telo primarni bazični oslonac je možda dobar u sportu, rekreaciji.. Socijalni ne bi trebao da traži posao u kom je izolovan i tako dalje.

Shizoidnost.jpg

Ipak, nekada se u životu dogodi da zbog ovog ili onog razloga ne možemo da stojimo čvrsto na svojim osloncima. To je vreme za uvežbavanje ostalih nogu stolice. Ukoliko život navede bolest i telo je ugroženo, možemo da vežbamo smisao ili intelekt, ako smo iz nekog razloga izolovani na duže vreme, možemo se pozabaviti onim što nam ide slabije – da radimo vežbe, pročitamo knjigu, upustimo se u umetničko stvaranje… Bazični oslonci nisu fiksne strukture, već donekle fluidne i dinamične sa parolom što više oslonaca imamo, manje smo luđi (paranoidni, šizoidni, histerični, narcistični).

Na putu osvajanja oslonaca neminovno ćemo nailaziti na blokade, barijere ili otpore usled razvijenih karakternih odbrana, trauma i konstantnih frustracija. Na primer, šizoidni će imati teškoća da se socijalizuje jer su ljudi izvor bola a histerični će teško da se osloni na intelekt jer je naporno i bolno suočiti se sam sa svojim problemom. Kako bi savladali svoje otpore, potreban je umeren i dugotrajan napor i rad na sebi. Rad na svakom otporu je drugačiji, nekad komplikovan, ali ima nekoliko principalnih koraka.

  1. Osvešćenje otpora. U kombinaciji razgovora sa drugima i traganja u sebi postajemo svesni da ne želimo da se dohvatimo nečega.
  2. Otkriti razlog otpora. Šta je dovelo do otpora? Kakve prilike? Ko? Kada?
  3. Promisliti temeljno o situaciji koja je dovela do traume ili nezadovoljenja, precizno je definisati.
  4. Suočavanje, vežbanje. Polako, na kašičicu, truditi se da se savlada otpor, postepeno sticati poverenje u situacije slične ali ne iste onima koje su dovele do traume i nezadovoljenja.
  5. Pokušati ponovo.

Obzirom na prirodu problema koju imamo, nekad je dovoljno da stvar uradimo sami, ali nekad nam je potreban i drugi. Tada ne moramo da se osećamo loše jer smo nesposobni, slabi, glupi, nemoćni – jesmo! Jer smo sami. Ponekad, tek uz drugog, blagonaklonog, dobronamernog, možemo da postanemo sposobniji, jači, pametniji, moćniji.

Vremenom, kako se suočavamo sa bolnim situacijama na zdrav način, bol postaje podnošljiviji a mi stabilniji. Rezilijencija raste. Manje je stvari koje mogu da nas izbace iz koloseka. Naravno, na tom putu se susrećemo sa još mnogo elemenata koji nisu pomenuti u ovom tekstu. Da napišem još deset članaka na ovu temu, neću iscrpeti tematiku.

 

Histerija.jpg

U procesu sticanja rezilijencije, bitno je pomenuti da je emotivna regulacija bitan faktor i priča za sebe. Zbog prostora, ovde ću da pomenem samo dve stvari – tuga i igra.

Tuga je zlatna emocija koja otklanja emotivne terete, zip-raruje ih i ostavlja u ostavu. Tugom oslobađamo svoje emotivne kapacitete.

Sa druge strane igranje može da zvuči naivno i glupo, ali pokazalo se da su oni koji se igraju u proseku rezilijentniji. Igra zahteva posebne uslove – previše tenzije i igre nema. Nimalo tenzije – igra takođe ne može da krene. Igra je aktivnost u kojoj balansiramo tenziju i igra je aktivnost koja postoji samo kroz tenziju. U igri se obrađuju sadržaji i re-osmišljavaju se ustaljeni šabloni. Igra podstiče istraživačke kapacitete, koji su nam možda potrebni kako bi otkrili novo, možda baš ono što nam treba da bolje istrpimo nedaće života. Ima nečeg magičnog u igri i ukoliko oslobodimo sebe za igru, naša rezilijentnost samo može da raste. Zato, pored svega, igrajte se!

Miloš Momčilović

One thought on “Rezilijencija i kako do nje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s