Komentari i kritike

pozadina-sa-tekstom-3

13 thoughts on “Komentari i kritike

  1. Ivanu Đorđević sam kao psihoterapeuta odabrala na osnovu njenih tekstova. Svidela mi se njena sistematičnost i sposobnost da uz pomoć temeljnih primera veoma jednostavno prikaže problem i ponudi rešenje. Kasnije se na terapiji ispostavilo da me prvi utisak nije prevario. Imala je razumevanja i adekvatne reakcije na sve moje faze. Uvek je bila dostupna u teškim momentima za dodatna objašnjenja i savete, bilo preko telefona ili interneta.
    U toku terapije izgradile smo odnos pun poverenja i iskrenosti, a to me je ohrabrivalo da idem kroz svoj proces promene. Posebno mi je značilo što je osoba koja ima toplinu. Na seansama sa njom sam mnogo naučila o sebi, stekla značajne uvide o životu i drugim ljudima, i tehnike koje mogu u budućnosti da koristim.
    I dalje čitam njene tekstove jer verujem da rad na sebi treba nastaviti i nakon terapije. Druženje sa njom bila je značajna etapa u mom ličnom razvoju, nezaboravna avantura kroz teritorije moje duše koje do tada nisam poznavala. 🙂
    Na osnovu svog iskustva mogu reći da je Ivana veoma kvalitetan terapeut, da je posvećena i profesionalna. Iskreno je preporučujem.

    Sviđa mi se

    • Posle niza nedaca koje su me snasle i konfuzije u koju sam upala dosla sam sva zbunjena kod Ivane,znajuci da mi treba pomoc.Izgubila sam mnoge drage ljude,izgubila sam sebe,bila kao ranjeno mace koje pokusava da zaceli rane.Nisam znala kako da izadjem iz zacaranog kruga u kome sam se nasla,kako da krenem dalje,kako da pronadjem ponovo sebe…jedino sto sam znala je da ne zelim da pijem lekove.Ivanin blagi osmeh,vedrina najpre su me opustili a kasnije sam uz njenu strucnu pomoc,korak po korak,polako postajala ona stara vedra ,nasmejana zena,koja s obe noge cvrsto stoji na zemlji i koju vise nije moguce lako povrediti…Na tome sam nasoj dragoj Ivani beskrajno zahvalna….Uz nju sam bukvalno ponovo naucila da zivim❤

      Sviđa mi se

  2. If someone would have told me that I would go on therapy, I would have laughed at him. Many reasons for this:
    1. I thought that only ‘crazy people’ see therapists.
    2. People would think that I’m crazy and would avoid my company.
    3. It would be accepting that I’m weak and that I cannot handle my problems alone.
    4. It would be a temporary cure and I wouldn’t be able to think by myself.
    5. The therapist is too young and looks like someone who just came out of university. Like 90% of women, it’s just one more who is interested in psychology. This therapist would probably want to make my personality fit into a certain category that she read in her student books.
    6. More importantly, it would mean that I would have to open the door to the scariest part of my personality. I would talk about what I have tried to avoid all my life. It would be too scary to open such a door. What would I discover? The scariest images came to my mind. Maybe the therapy would tell me that I’m weak and confirm these negative images.
    One day, I was feeling really bad and thought that I tried everything to heel my interior sadness except one solution. I told myself “Don’t think, just try. I’ll make conclusions after trying.” It was one of the best decisions I have ever made.
    I thought that I would have to lay down on long chair as in the movies. But No 😀 Ivana got my attention immediately by asking me a critical question “Who is stronger? Someone who doesn’t allow himself to cry in public or some who does?”
    Since I decided to play this ‘game’ of discussing my personality, I committed to it. It started by writing a small biography. Since Ivana was under the professional secret, I felt more confident to share my deepest and scariest thoughts. After all if I go to a doctor and ask him to fix a broken bone, I have to uncover my body so he can see the problem.
    After a while I saw this therapy as a way to get an exterior and neutral point of view. I was able to test this second perspective, to adopt or leave it. I was often astonished to discover that I was so wrong about many things.
    Sometimes Ivana suggested me (never forced me) to try a different approach on a certain situation. I would have never done it that way. After all I was on therapy because my way didn’t work until now. I could continue on my way (to make my pride and ego happy) or try a new way. I said to myself, ok try and you’ll see later. It paid every single time. It wasn’t always easy, but it was worth trying a different way and working to learn from experience.
    Ivana was never judging, criticizing or pushing. She was there to show me ‘rationally’ the reality. After all I was there to find another way to handle my life. First step was seeing that Ivana’s point of view had sense or not. After that, I had to convince my subconscious that I wanted to change my behavior since my consciousness accepted it.
    So now that I finished this ‘amazing adventure with my inner self’, I can look back at what was keeping me away from starting it and conclude the following:
    1. I am a normal person. ‘Crazy people’ would need a different kind of therapy and specialist. Everybody should do such a therapy. Everyone! It doesn’t have positive consequences only on you, but also on those who love you. It would also change their lives for better.
    2. Today I made myself free of thinking about what people may or may not think. And it feels awesome.
    3. I discovered that I had even more strength than before. It was only unreachable. I’m independent of Ivana because she gave me many ‘tools’ to work and solve any future situation alone. Just like a training.
    4. During my therapy, I looked at deep problems from my early childhood until today. I was courageous enough to look at myself. I didn’t only solve what was blocking from living, but I discovered how to make myself happier every day.
    5. Therapist is indeed young, but she’s good! By good, I mean competent. I can say so, because she showed me many times that her predictions and thoughts were right before even they happened. I don’t know how she does it, but she does it. I’m sure she hides a crystal bowl somewhere 😉
    6. I was scared to discover in my personality something that I would never accept. But on the contrary, I discovered how beautiful I am. Ivana didn’t gave me another personality, but she helped to meet my real self. Society, parents, school have forced me, since childhood, to fit in a certain model and forget day after day who I really am.
    Only one regret: I should have tried earlier. I should have told myself: “Don’t think, try and think after that.” It was the best gift I could offer myself.

    Sviđa mi se

  3. Prvi put kada sam pomislio da bi mi možda trebala pomoć psihoterapeuta glavni problem je bio što nisam znao koga da pitam da li mi zaista treba. U mom okruženju, a verujem i generalno u Srbiji, nije baš uobičajeno da ljudi otvoreno pričaju o svojim psihičkim i emotivnim problemima, a još manje da pričaju kako idu kod psihoterapeuta. Zbog toga suštinski nisam znao koga da pitam za savet da li mi je uopšte potrebna ovakva vrsta pomoći i kod koga bih mogao da idem. Naravno malo guglanja mi je dalo neke smernice mada na internetu ne možete očekivati prave odgovore. Ali već posle prvog razgovora sa Ivanom, kada sam je pozvao telefonom, bio sam poprilično uveren da će ona biti moj psihoterapeut. Definitivnu odluku sam doneo posle prve sesije, koja je bila besplatna. To možda nekome ne deluje kao vrlo bitna stvar, ali meni je značilo što to prvo upoznavanje, Ivane sa mnom i mene sa njom, nije naplatila. Iz prostog razloga što me je to uverilo da sa druge strane nije neko kome je samo cilj da zaradi na tuđoj muci, već mi je dalo neki osećaj ljudskosti u tom odnosu, koji je u budućnosti trebalo da se razvije u nešto posebno.
    Što se tiče same terapije odmah su mi razbijene iluzije o tome šta ona nije, tako da su moja očekivanja bila realna. Na primer, na prvoj terapiji ja sam pričao o tome kako mi nedostaje onaj osećaj bezbrižnosti koji sam imao kao dete. Vreme kada me nisu mučila velika nedokučiva pitanja i nisam bio svestan da postoji zlo, da se loše stvari događaju… Ivana mi je odmah rekla da osećaj bezbrižnosti koji sam imao kao dete nikada više neću moći da imam jer nisam dete. Umesto toga bavili smo svakim mojim pojedinačnim strahom, razgovarali i razmenjivali mišljenja… U suštini pomogla mi je da se nosim sa stvarima znatno bolje i da bolje razumem sebe i svoje potrebe. To ne znači da otkad se završila terapija nema loših dana i da mi nikada ne dolaze „crne misli“, samo se sada lakše sa njima nosim i znam kako treba da im pristupam.
    Meni lično uvek je potreban razgovor, volim da pričam sa svojim prijateljima, porodicom, pa i dobrim kolegama. Ali ove stvari nisam mogao ni sa kim da podelim. Kada se neko kao ja, ko ne voli da drži stvari u sebi, nađe u situaciji da gomila sve to u sebi, onda tu sigurno nastaje problem. Zato neko sa strane, a meni je to bila Ivana, može da bude pravo rešenje.

    P. S.
    Ja sam guglao razne terapeute i čitao kratke opise o tome ko su, šta su i kako izgleda njihova terapija. Samo sam Ivanu pozvao da se informišem. Nemam neko objašnjenje zašto, ali prosto mi se učinilo da će mi odgovarati. Verovao sam svom instinktu. Savetujem i da vi verujete svom osećaju (ovo važi i za druge stvari u životu :)).

    Sviđa mi se

  4. Ko nije zadovoljan izgledom svojih zuba, stavi fiksnu protezu. Ko nije zadovoljan svojom formom, ide u teretanu. Ko nije zadovoljan nekim delom svog tela ide kod plastičnog hirurga ili maže kreme i losione. Ko nije zadovoljan svojim unutrašnjim životom, ide kod terapeuta.
    Kad je moje nezadovoljstvo sobom počelo da uzima maha, pokušala sam prvo sama sebi da pomognem. Knjige, filmovi, TED-talkovi, tuđa iskustva koja sam čitala, slušala ili gledala ponekad su mi dali iluziju spoznaje, nekog otkrovenja, ali taj entuzijazam je mogao da potraje par sati ili par dana i ponovo sam se vraćala u svoju čauru. Veoma je teško opisati sebe pre i sebe posle terapije, opis koji mi za sada zvuči najbolje je sledeći:
    Pre terapije doživljavala sam sebe kroz uloge – kao ćerku, učenicu, studentkinju, zaposlenu, sestru, devojku, partnerku, prijateljicu, poznanicu, itd. Definisala sam sebe kroz uloge koje imam. Čak i kada sam sama sa sobom ja sam se definisala kroz neku ulogu. Na primer sedim i čitam knjigu koja me oduševljava, ali ne uživam u tome autentično, kao ja, već razmišljam o sebi kao o dobroj učenici koja eto i kad ne mora, čita dobre knjige. Ili čitam knjigu i razmišljam kako da to saznanje iskoristim u razgovoru sa prijateljicom, poznanikom, sestrom… Ovakvo doživljavanje sebe dovelo je do toga da u momentima kada sam loša ćerka, loša devojka, sestra ili prijateljica, automatski doživljavam sebe kao lošu osobu.
    Kroz terapiju sam se razvila u osobu koja prihvata da ima sve navedene uloge, ali tako da te uloge ne definišu mene, već ja definišem njih. Više ne doživljavam sebe kao arhetipsku, neku idealnu, izmišljenu ćerku (sestru, devojku, drugaricu), već kao Ja-ćerku (sestru, devojku, drugaricu).
    Dok ovo pišem, i dalje osećam da ne opisuje moju ličnu renesansu kroz terapiju dovoljno! Lepota života sa duševnim mirom je neopisiva. To ne znači da nemam probleme, da se ne suočavam sa frustracijama skoro pa svakodnevno, već da, u većini situacija, znam kako da dođem do sebe i da rešim unutrašnji konflikt. Kažem „u većini situacija“ jer naravno da se desi da zabrljam. Ali onda i taj konflikt sa samom sobom rešim, jer sam naučila da praštam sebi, da se smejem sa sobom i da volim sebe.

    Za konačnu odluku da krenem na terapiju ja sam čekala „okidač“. Oko dve godine sam znala da nešto nije u redu, ali sam čekala da se desi nešto što će me naterati. Imala sam naravno 101 „dobar“ izgovor zašto ne ranije. Nemam novca, nemam vremena, ne verujem terapeutima, treba mi preporuka,… Čak sam razmišljala da li je bolje da odem kod, recimo, astrologa!
    Kad sam prelomila, tražila sam terapeute ne netu i kad sam videla koliko ih ima i koliko se razlikuju, odlučila sam da pratim intuiciju. Suzila sam izbor na 5, stiglo mi je 4 odgovora i Ivana je jednostavno imala najljudskiji ton u odgovoru. Ne kažem da su ostali bili loši, jednostavno je njen mail zvučao onako kako bih ga ja napisala da sam terapeut.
    Sama terapija je za mene bila teška, relaksirajuća, spontana, naporna, besciljna, divna, zagonetna, uzbudljiva, frustrirajuća, razigrana, iscrpljujuća,… Sa jedne seanse bih otišla sa osećanjem neverovatnog olakšanja, a već sa sledeće sa većim „kamenom“ nego pre početka. Na jednoj bih se osećala kao da pijem kafu sa prijateljicom, a na drugoj kao na intervujuu za raj/pakao. Ivana me je odlično vodila kroz taj proces, upozoravajući me unapred na sva negativna osećanja koja mogu da navru, a pozitivna je uglavnom ostavljala da me iznenade.
    Kao neko ko obožava putovanja, najviše volim da kažem da je psihoterapija (tj. put u sebe) najuzbudljivije i najlepše putovanje koje čovek može sebi da priušti.

    Sviđa mi se

  5. Ivanu mi je poslao Univerzum :). O njoj mogu reci sve najlepse. Ivana je terapeut sa najvisim mogucim profesionalnim postenjem. Potpuno je posvecena klijentu. Inteligentna je, pronicljiva, uporna i energicna. Puna je entuzijazma i pozitivne energije. Takodje, topla je i saosecajna, ali precizno ume da razgranici cilj terapije i osecanja koja su neophodna da bi terapija uspela. Ivana mi je bila neobicno dragocena u jednom periodu. Pomogla mi je da povratim poljuljano samopouzdanje, da bolje razumem svoje porodicne odnose, da se osecam zdravije i ojacam najbolje delove svoje licnosti. Ivana je licnost koja ostavlja trag. Njeno prisustvo je jos dugo zivo i ‘radi’, bez obzira na to kada je terapija okoncana. Ivana razume problem, posvecena mu je i resava ga. I jos jednom cu podvuci – licnost koja poseduje vrhunsko profesionalno i licno postenje.

    Sviđa mi se

  6. Prvi razgovor sa Ivanom mi je prijao. Bila je na distanci ali spontana, nije imala nijednu od onih svezaka u kojima sve zapisuje. Pomislila sam da me i ne sluša dovoljno pažljivo. Pitala sam se kako je moguće da zapamti sve što joj pričam. Pomislila sam i da je neprofesionalna zato što ne piše. Još jedna predrasuda.

    Navikla na procedure, rutine, strukturu, sa njom sam učila da se opustim. Ona mi je svojim primerom pokazala da mogu doći do rešenja i uz opušten pristup, intuitivno, prateći tok razgovora i svoj osećaj. To mi je ulivalo sigurnost. Želela sam da budem kao ona. Da razvijem taj osećaj da iz spontanosti mogu da nastanu sjajne stvari i da struktura, plan i program ne znači uspeh.

    Nakon prvog viđanja, pomogla mi je da pravilno formulišem ciljeve koje ćemo moći da merimo i na osnovu kojih ćemo znati kada je vreme da se završi terapija. Logično, očekivala sam da ćemo jedan po jedan cilj da analiziramo, diskutujemo i pronalazimo rešenja ali mi smo im se vratili tek 6 meseci kasnije.

    Čitav proces je bio intuitivan, dolazila sam puna utisaka od tog ili prethodnih dana i razgovor je počinjao uvek sa Kako si?. Prvih par meseci, dok sam se vozila ka Zemunu preispitivala sam se i pokušavala da dođem do odgovora za to kako se osećam. Uvek bi mi prvo dolazila reč ‘dobro’, koju bi pratila serija pod pitanja: Šta to znači? Za šta vezuješ dobro? Koji događaji su obeležili prethodni period?

    Tada bih shvatala da u sebi nemam samo jednu emociju, već čitav spektar. Radosna sam bila zbog jedne stvari, uplašena zbog druge, besna zbog treće. Ređala su se osećanja koja nisam ni znala da imam niti da ih imenujem. To mi je bila jedna od lekcija koje sam uvežbavala narednih 9 meseci i koje i sebe danas često pitam.

    Dva puta nedeljno sam po sat vremena provodila slušajući i pričajući o svim temama koje su mi na bilo koji način bile važne i kroz iskustva vezana za porodicu, menjala sam i odnos prema prijateljima. Učenjem kako da se postavim na poslu, počela sam da gradim zdravije i iskrenije odnose sa ljudima. Nisam više pokušavala da budem everybody‘s darling već samo svoja. I bilo mi je jako teško. Tako sam vežbala prihvatanje svih svojih delova. Ne mogu da kažem da sam u potpunosti u tome uspela, jer verujem da se čovek kroz ceo svoj život susreće sa novim izazovima koji testiraju naše mogućnosti i teraju nas da se menjamo. Ali mogu da kažem da sam danas puno sigurnija u sebe. Znam da bilo koja situacija da mi se desi, rešiću je. Možda će biti bolna, možda tužna, možda teška, ali izgradila sam u sebi svoju unutrašnju podršku i motivaciju koja mi pomaže da sve to preguram. Nekako ne dajem na sebe. Štitim svoje nežno i krhko biće od komentara drugih koje govore samo o njima samima, ne o meni. To je bila jedna od najtežih lekcija.

    Ivana je prava podrška, osoba puna ljubavi i razumevanja kojoj sam beskrajno zahvalna na svakom satu koje smo zajedno provele. Upoznala me je sa delovima sebe koje nisam poznavala, pomogla da izgradim samopouzdanje i promenim pogled na svet i situacije koje mi se dešavaju.

    Čak i kada sam ja htela da nastavimo da se viđamo, Ivana mi je skrenula pažnju da mi terapija više ne treba i da je vreme da naučeno sama uvežbam. Ukazala mi je na to da će uvek biti tu kada zatreba i to mi je ulilo sigurnost da završimo ovaj predivan proces.

    Meni je zaista čitava terapija bila predivno iskustvo i obožavala sam svaki petak i utorak kada bih dolazila u savetovalište. Kakav god da mi je bio dan, izlazila bih sa nekim novim saznanjima, puna utisaka i spoznaja.

    Hvala Ivana što si me izabrala za klijenta. Tvoju ljubav svakog dana osećam 🙂

    Celo moje iskustvo sa terapije je ovde: https://dijanakocic.com/iskustvo-sa-psihoterapije/

    Sviđa mi se

    • Draga Dijana,
      Ja sam ona koja ima srece u odnosu na to koji ljudi biraju da dele sa mnom.
      Srecna sam sto sam deo tvog puta i hvala ti na svemu sto si ti mene naucila svojim bivstvovanjem.

      Sviđa mi se

  7. Kažu da neke ljude u životu jednostavno moraš sresti, mislim da je za mene terapeut Ivana Đorđević jedna od tih ljudi. Otvorena, profesionalna, racionalna i brižna, Ivana klijenta najpre posmatra kao svog dragog sagovornika i prijatelja, a tek onda kao klijenta. Ona definitivno ima sposobnost da Vam ulije poverenje i učini da verujete da će sve na kraju, ipak biti uredu. Zahvaljujući ovoj ženi zmaju, ja sam naučila da verujem u sebe, svoje procene i kapacitete, rešila se hroničnih napada panike i redukovala svakodnevnu anksioznost na minimum. Uz njenu pomoć sam naučila da „odrastem“ , da se nosim sa emocijama , da razumem sebe ,dinamiku svoje ličnosti i da shvatim da je ta iskra promene koju želim u svom životu zapravo sve vreme u meni.
    Ivana je neko u koga možete imati poverenje,beskrajno kreativna, inovativna i inspirativna, neko ko je pun razumevanja, i neko ko može da pomogne da se zaleče rane, koliko god one bile duboke.

    Kada je reč o njenom pristupu, ništa se ne radi neosmišljeno i neorganizovano. Različito pristupa različitim problemima ,nalazeći najoptimalniji način za svakog klijenta posebno, ima izuzetno dobro pamćenje i sposobnost povezivanja događaja, uzroka i posledica. Tako da, ne možete lako pobeći tom mozgu, koji budno i koncentrisano prati sve. 🙂

    Kod Ivane mi se najviše svidela neformalna atmosfera i lepa energija , tako da ukoliko ima nekoga ko posebno ne voli ordinacije, bele zavese, kožne fotelje, i terapeuta koji koncentrisano zapisuje svaku vašu reč, stvarajući Vam anksioznost ,
    Ivana je prava osoba za Vas, baš iz razloga što nju ništa od toga ne zanima, jedino što je zanima jeste osoba koja sedi preko puta nje. ☺️

    Prijalo mi je što sam imala osećaj da je zaista zainteresovana za sve što pričam, da joj je stalo do toga kako se osećam i da želi da mi pomogne. Imala sam osećaj da smo se povezale na neki specifičan način, i puno toga naučila od nje.
    Ona je osoba koja se bavi suštinom, apsolutno gađajući srž problema. Od nje možete očekivati samo iskrenost, profesionalnost i divne uspomene.
    Hvala ti na svemu Ivana, zadovoljstvo je poznavati osobu kao što si ti, i nazvati sebe tvojim klijentom, hvala što si pristala da radiš sa mnom.💓

    Sviđa mi se

  8. Dugo sam se borila sama sa sobom. A onda malo uz pomoć psihoterapeuta/psihijatra, malo uz pomoć lekova. Išlo je nekako. Ali sve mi se činilo da je traljavo. Znam da problem ne dođe preko noći, pa neće preko noći ni otići, ali u meni je i dalje bio osećaj da nisam dobro i da ne ide na bolje. Prestala sam da psihoterapijom na neko vreme. A onda su krenuli i problemi u braku (zapravo krenuli su odavno, a to je već bila kulminacija, što ću malo kasnije shvatiti), i osećala sam da nemam kud dalje. Hajdemo ponovo. Ali neću lekara i lekove. Želim psihologa. I po preporuci se javim Ivani. Nema čekanja, već za sutradan je zakazano prvo viđanje (imala sam ludu sreću da je termin slobodan) . Da, to je to, shvatila sam već posle pola sata. I tu je krenulo moje putovanje. Wow, kako je dobro! Šta sam sve saznala o sebi. Koliko je suza izašlo iz mene (talozenih, pa bar 35 godina). Koliko loše prospavanih noći (mnoooooogo, da se ne lažemo). Neko je rekao dobro? Ali naporno ljudi! Pa nemam snage da ustanem iz kreveta. Da, kaže ona, to je normalno. Ti si sve shvatila, zašto je to tako i tako. Ali daj vremena svojoj podsvesti, da i ona to prihvati. A tek to što je borba. Evo i par meseci nakon završetka terapije, bude takvih dana i noći. Ali se nekako lakše podnose, kraće traju. Pa ne postoji recept za savršen život, da nam baš uvek bude dobro. Nisu svi konci u našim rukama. Ali ono što sam dobila je alat, a na meni je kako cu da ga koristim.  Nekih 7 meseci nakon početka sam rekla „ajoj ala si me raskopala“ Rekla je “ ne brini, sve ćemo to vratiti na svoje mesto, gde više neće boleti“. I sve je tu, sve je moje, i dobro je. I nema vise ni lekova. Zahvalna sam na beskrajno na pomoći, strpljenju, ljubavi, da pronađem snagu u sebi koja se negde sakrila, da opet osetim ljubav prema sebi, koja je negde, na kratko, odlutala. Rekla sam naporno? Da, ali je vredelo! Porasla sam i rastem i dalje… Nista se ne dešava slučajno, pa tako ni Ivanin i moj susret ❤️ Ivana ima moje najtoplije preporuke za sve one koji žele da se opet „sastanu sa sobom“, za sve one koji žele da nauče da rastu i napreduju.

    Sviđa mi se

  9. Kao neko ko je pre samo par dana uspesno zavrsio sa terapijom, ostvarivsi sve svoje ciljeve sa kojima je dosao, htela bih da podelim sa vama jedno licno iskustvo i da ohrabrim vas koji ste izmedju ’Treba mi neko da me usmeri, ja ne mogu ovo vise sama.’ i ‘Ma mogu ja ovo sama, sta ce mi terapija.’ Na zalost ili na srecu, moracu da vam porusim sledecu iluziju ‘…ja ne mogu ovo vise sama’. I dalje cete morati sami. Samo cete sada znati kako.

    Na prvu seansu dosla sam na preporuku prijateljice. Nisam nikome rekla. Dosla sam kao devojka koja se niz godina borila sa nemoci, tugom i besom, naizmenicno, u krug. Borila sam se zapravo sama sa sobom. Trudila sam se da kontrolisem dosta stvari koje su se svakako desavale mimo mene. I naravno, kako nisam mogla to, obuzimala me je jedna stravicna nemoc. Tada nisam shvatala da je jedina kontrola koja mi je nedostajala bila ona u meni, ne izvan mene. I dozvoljava sam drugim ljudima da mi probijaju granice. Znam, bas lose.
    Je l se zapitate vi nekada kome sve dozvoljavate da vam probija granice?

    Secam se svog prvog dolaska, dosla sam potpuno nemocna i zbunjena, nisam znala ni kako sve treba izgleda, ni odakle da pocnem. Ni da li cu uspeti da kazem sta me sve muci (tada nisam ni znala koliko su koreni svih stvari koje su me mucile bili povezani).
    Ni da li ce me taj neko preko puta razumeti.
    Nisam znala ni da li ce ovo trajati jednu, dve seanse, mesec, dva ili godinu dana.
    Ali sam cvrsto verovala u sebe i znala sam da sam zasluzila bar da probam. Nista necu izgubiti. Ovo ce mi ili pomoci ili nece. Gore mi nece biti svakako.

    Nakon samo jednog ‘Kako si?’ i milog pogleda, bez reci, nepoznata osoba preko puta govorila mi je da joj je zaista stalo da zna kako sam. Neobjasnjivo sam joj poverovala i otvorila se. Nakon sat vremena, ova sada jako poznata osoba mojoj dusi, postala je i moj prijatelj, Ivana.
    ‘Kako si?’ – ova je bila medju prvim recenicama svake srede u 10. Prvih 5 puta, ovo je bila recenica koja me je frustrirala. Zato sto sam svake srede u 10 upoznavala sebe i svoje emocije sve bolje.

    Kada smo pricale o mojim ciljevima, sta je ono sto zelim da postignem i kakva zelim da izadjem iz ovoga, secam se misli i emocija koje su me zapljuskivale poput hladnih talasa. Prvo nemoc – ’Pa ja ne znam ni sta zelim da postignem, ne znam sta cu uopste ovde’, pa onda bes – ‘Pa kako sam stigla dovde’, pa tuga i nepoverenje -‘Pa ja ovo necu moci nista, ja sam takva kakva sam, niko ne moze da mi pomogne’.
    E pa moze!

    Da se razumemo, necete dobiti nikakav savet sta da uradite, niti ce vam neko reci sta bi on uradio na vasem mestu, jer pazite, realno je da niko nikada nije bio na vasem mestu.
    Ali ce vas nauciti principa, caka i fora, kako da prolazite kroz izgricu, ovaj, zivot. 🙂

    Naucicete da volite sebe, ali istinski, da volite svaki deo sebe i sve sto radite. Pa cak i kad gresite. Da ne pricate ‘Izvini’ ili ’Salim se’, kad nesto stvarno ne mislite. Naucicete prvo sta su granice, pa onda da postavljate iste. Da takodje postujete granice drugih ljudi. Da kazete ’Ne’ ili ’Ne mogu’, bez ‘…zato sto’ i da se zbog toga ne osecate lose. Naucicete da ’Ne’, ne znaci odbijanje, vec je sastavni deo ljubavi i da je to samo postavljanje granica emotivno zdravih osoba.
    Naucicete sta su zreli odnosi sa prijateljima, sa partnerom, sa porodicom. Naucite da volite i da postujete one koji vas vole.

    Da verujete u sebe i da budete svesni da sta god da se desi nikad necete da potonete, kao sto ni ljuska oraha ne moze nikad da potone.
    Da, bice mnogo tesko. I jurice vas ambivalencija, pa vam se nece ici na seanse. Ali cete izdrzati, jer znate zasto ste dosli.

    Pre neki dan vratile smo se na evaluaciju mojih ciljeva od pre tri meseca. Ja sam ih od tad procitala samo jednom.
    Dok sam ih citala, setila sam se svih emocija koje su me tada gusile i mogla sam na trenutak da osetim sta je tu devojku tada sve kidalo i lomilo.

    Secam se da sam rekla sebi ‘Pa bravo bre!’.

    Nije proslo dugo, a sa druge strane je doslo: ‘Cestitam ti, zavrsila si sa terapijom.’

    Ivana, hvala ti sto si verovala u mene. Jer i ja sada verujem u sebe.

    Nadam se da ces dotaci jos mnogo zivota ❤

    Sviđa mi se

  10. Posle nekoliko godina pokusavanja da sama resim svoje probleme, obratila sam se Ivani u trenutku kada vise nisam mogla da se nosim sa njima. Sada, iz ove perspektive, mogu slobodno da kazem da mi je to jedna od najboljih odluka u zivotu.
    Ono sto me je vodilo i guralo napred kroz proces psihoterapije, je osecaj ljubavi i podrske koji mi je Ivana pruzala, kao i saznanje da joj se uvek mogu obratiti za savet. Beskrajno cu joj biti zahvalna sto me je naucila sta znaci voleti sebe i kako se uspostavljaju zreli odnosi.
    Od osobe koja je uvek trazila pomoc i podrsku drugih u resavanju svojih problema, postala sam osoba koja zna da se osloni na sebe, koja je u kontaktu sa svojim emocijama i zna da postavi svoje granice.
    Nadam se da ce moje iskustvo pomoci nekome, ko razmislja o zapocinjanju psihoterapije, da se odluci, jer mir sa samim sobom i verovanje u sebe i svoje kapacitete nema cenu.
    Ivana je divan psihoterapeut, koji sa puno ljubavi i posvecenosti radi svoj posao i uvek ce imati moju preporuku.

    Sviđa mi se

  11. Što se tiče mene i psihoterapije…
    U glavi mi stoji Ivanina rečenica da sam tipični depresivac, čim krene na bolje ja se uplašim i nesvesno gurnem sebe u depresiju jer je tamo poznato i sigurno. A depresija mi je odavno poznat teren, na koji sam se navikla i koliko god da je bilo loše bar je bilo poznato loše.
    Kad je tačno sve počelo ne znam. Verovatno kad sam bila mala i nesvesno odučila da je bolje da ne osećam. Tada nisam znala da ako isključim loše takođe isključujem i dobro. I nisam znala da tuga nije loša emocija. To su neke od stvari koje me Ivana naučila.
    Nisam neko ko traži pomoć i volim sve da uradim sama, ne volim da se oslanjam na druge. Verovatno me je zato tek teži oblik depresije naterao da razmišljam o terapiji. I taj put sam terapiju počela kod psihijatra. Uz razgovor su išli i antidepresivi. Provela sam godinu dana na individualnoj i godinu dana na grupnoj terapiji. Sve vreme uz pratnju lekova. Kraj terapije mi je predstavljao kraj mučenja sa grupnom pošto sam je tako doživljavala kao izrazito zatvorena osoba, kraj pijenja lekova jer su mi dosadili, kraj individualne jer mi se više nije pričalo, već mi se radilo. Napravila sam pomak, jer sam izašla iz čaure u kojoj sam bila. Za mene je bila velika stvar da sam počela da radim jer je bilo perioda da nisam sedam dana ustajala iz kreveta ili da sam osećala strah da uđem u prodavnicu i imam najobičniju konverzaciju sa prodavačicom.
    I recimo da je život krenuo nekim normalnim tokom. Radila sam, počela vezu, počela sebi da ličim na normalno, funkcionalno ljudsko biće. I na neki period zaboravila na moju mračnu stranu.
    Ali (naravno da uvek ima ali…) život nas uvek vrati da naučimo lekcije koje nismo naučili.
    Sa drugim lošim periodom sam počela da se suočavam na sličan način kao sa prvim. Izbegavanjem. Ovaj put sam beg našla u poslu i prekovremenom radu. Trošila sam energiju maksimalno samo da mi ne bi ostajalo ni vremena ni snage da razmišljam. I koliko god da sam bežala od sebe na moje iznenađenje nisam uspevala da pobegnem.
    Prijateljski savet mi je prevagnuo u odluci da ponovo krenem na terapiju. Iako sam razmišljala o tome, nije mi se počinjalo jer mi se činilo da u životu večito nešto počinjem i da mi je to nešto nekako u procesu gubilo smisao. Ovaj put mi je bilo bitno koga ću da izaberem. Nisam htela psihijatra jer nisam htela lekove, znači psiholog. Koji terapeutski pristup, pravac… Previše informacija u kojima sam sklona da se izgubim. Kriterijum mi se sveo na to da mi se svidi osoba. Ovaj put mi je bila potrebna žena terapeut. Google, od stranice do stranice, od slike do slike, izjave, neki video snimak, ništa… Sve mi je delovalo odbojno. Da ne mogu sesti i razgovarati sa tom osobom. I onda sam sam peti dan na istu pretragu naletela na stranicu devojke koja opisuje svoje iskustvo sa terapijom i svidelo mi se kako je opisala svoju terapeutkinju. Sad znam da je opis situacije značio da njena terapeutkinja ima dobre granice, tad mi se svidelo u tekstu kako je ta terapeutkinja odreagovala i zato me privukla. Otišla sam na njen sajt, prvi put da mi slika nije bila odbojna. Bio mi je problem da okrenem njen broj, da napravim taj korak. Nekako sam skupila hrabrost i srećom nije se javila, glasovna pošta. Baš prijatan glas. Malo ohrabrenje. Ok. Ovo ću obaviti preko poruka, moje omiljeno. I zakazala sam prvi razgovor…
    Ovaj put terapija je bila drugačija. Mnogo prvih stvari. Mnogo i lepih i teških razgovora.
    Ne bih da ulazim u temu toka terapije i koliko mi Ivana znači jer će ovo onda biti prilično dugačak tekst već bih samo završila sa tim da je Ivana najlepša osoba koju sam upoznala i da nećete pogrešiti ako je izaberete za svog terapeuta. Ako vam je teško, napravite prvi korak, zakažite razgovor. Svaki sledeći korak koliko god da je težak, bude malo lakši. Ja sad mnogo lakše koračam i neizmerno sam zahvalna što me moj put doveo do njene ordinacije.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s