Ego psihologija

Principi Ego psihologije

Nasuprot Frojdovom shvatanju o primarnosti Ida u razvoju, strukturi i dinamici ličnosti, pojavljuju se mišljenja teoretičara i kliničara koji žele da istraže i naglase ulogu Ega u ukupnoj ličnosti. Oni se fokusiraju na razjašnjavanje razvoja principa realnosti, integrativne funkcije Ega, njegove sekundarne procese opažanja, mišljenja, pamćenja, delanja i na mehanizme odbrane. Ono što je ipak najvažnije jeste da se uvodi ideja o autonomiji Ega i njegovim autonomnim, neodbrambenim funkcijama koje služe prilagođavanju. Frojd je naglasio da je primarni zadatak Ega da posreduje između Ida, Superega i spoljašnje realnosti. S tačke gledišta Ego psihologije, Ego radi mnogo više od toga. Ego je uključen u proces adaptacije. Ovo gledište podrazumeva da su adaptacija i svesni procesi pomoću kojih do nje dolazi, važniji za ličnost nego što je nesvesno instinktivno ponašanje. Ego psihologija takođe pretpostavlja da Ego postoji pri rođenju, odvojen od Ida, i da ima sopstveni izvor energije.

Osnivač Ego psihologije Hajnc Hartman

Hajnc Hartman

Hajnc Hartman je rođen 1894. godine u Beču. Završio je studije medicine, ali je tokom studija slušao i predavanja iz psihologije, filozofije i sociologije. Tokom 20-ih godina XX veka bio je vodeći teoretičar Bečkog psihoanalitičkog udruženja. Uoči Drugog svetskog rata odlazi prvo u Švajcarsku, a zatim u Njujork, gde je bio istaknuti član Američkog psihoanalitičkog udruženja, a i predsednik međunarodnog psihoanalitičkog udruženja tokom nekoliko godina, čiji je počasni predsednik ostao do svoje smrti.

Hajnc Hartman, koji se smatra osnivačem Ego psihologije, smatra da u najranijem razvoju deteta postoji jedan nediferencirani stupanj u kojem se oblikuju i Id i Ego. Dakle Ego ne nastaje iz Id, već oba sistema imaju svoje poreklo u urođenim predispozicijama. Oni nastaju nezavisno iz nediferencirane osnove, biofiziološke matrice. Za razliku od Frojdovog teorijskog pristupa u kome sukob zauzima centralno mesto, osnovu Hartmanovog učenja čini prilagođavanje koje definiše kao „primarni i recipročni odnos između organizma i sredine“. Hartman smatra da nisu sve funkcije Ega posledica sukoba nagonskih pokretača sa stvarnošću, već da postoje funkcije (opažanje, pamćenje…) koje postoje i pre sukoba, nezavisne su od njega i nekonfliktne.

Hartman je sa saradnicima dao novo shvatanje Ega i njegovog autonomnog razvoja, prikazao na najpotpuniji način nastanak, formiranje i razvoj Superega, opisujući njegove razvojne prethodnike: internalizaciju, introjekciju i identifikaciju.

Hartman je smatrao da se Id i Ego razvijaju simultano i funkcionišu nezavisno, iako sinhronizovano. Svaki ima svoje sopstvene biološke korene i izvore energije. Pretpostavio je da Ego simultano vrši dve uloge. S jedne strane, on redukuje konflikt između Ida i Superega i između Ida i spoljašnje realnosti, kao što je Frojd smatrao. S druge strane, on deluje kroz svoje kognitivne procese da bi osobu bolje prilagodio sredini.

Hartman je snažno uticao na tok psihoanalize, započevši  ključna istraživanja  o suštinskim procesima i promenama koji se događaju tokom normalnog razvoja. Hartmanovi doprinosi proširuju polje interesovanja psihoanalize, sa psihopatologije, na opšti razvoj pojedinca, sa izolovanog samodovoljnog terapijskog metoda na sveobuhvatnu naučnu disciplinu.

Pojam Selfa

Nejasnoće u upotrebi ovog pojma imaju svoje poreklo u nejasnoj upotrebi pojma Ich (Ja, Ego) od strane Frojda. Ich se standardno u engleskoj literaturi prevodi latinskim pojmom Ego. U našem jeziku odgovara pojmu Ja. Frojd je Ego koristio i da bi označio osobu i intrapsihičku strukturu unutar osobe. Dakle, koristio ga je i u značenju subjektivnog iskustva sebe kao osobe i u značenju skupa funkcija i sadržaja unutar psihe. Postepeno se pojam Ega koristio prevashodno u ovom drugom smislu, tj. da se označi izvršni organ psihe u Frojdovoj koncepciji strukture ličnosti sačinjene od tri instance.

Hartman je probao da razjasni razliku između Selfa i Ja tako što je definisao kontekst interakcije:

* Self je sama osoba i ona ulazi u interakciju s objektima. Self uključuje celokupnu psihičku organizaciju i telo, a u unutrašnjem svetu osobe predstavljen je brojnim pojedinačnim mentalnim predstavama o sebi (reprezentacijama) od kojih svaka predstavlja po jedan isečak našeg subjektivnog doživljaja nas samih. Celovit Self je, prema tome, svojevrstan mozaik pojedinačnih reprezentacija Selfa koje odražavaju naše pozitivne i negativne osobine.

* Ja je psihička struktura koja sadrži i Self i mentalne reprezentacije objekata.

U zaključku:

  • Ego je psihološki konstrukt
  • Ego je biološka/organska struktura
  • Ego je interakcijski entitet

Iz toga proističe da je zadatak psihoanalize kao terapijskog metoda da neutrališe konfliktogene impulse i da širi  zonu Ego funkcija slobodnu od konflikta. Baveći se time psihoanaliza može olakšati adaptaciju pojedinca na njegovo/njeno okruženje!

 

Vaš psihoterapeut,
Ivana Đorđević

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s