Klasična psihoanaliza

ISTORIJAT:

Sigmund Frojd

1895. godine Frojd odustaje od hipnoze u korist metode slobodnih asocijacija i objavljuje, u saradnji sa Brojerom, Studije o histeriji. U ovom delu se nalaze osnovni principi psihoanalize.

Tokom 1896. raskida svoju saradnju sa Brojerom. Godinu dana kasnije otkriva Edipov kompleks.

1901. godine objavljuje San i njegovo tumačenje i piše Fragment jedne analize histerije, u kome analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti.

Od 1902. godine u Frojdovom stanu sredom se sastaju pripadnici jedne grupe lekara da bi proučavali psihoanalizu. Ubrzo će se toj grupi pridružiti A. Adler, S. Blojer, a zatim i njegov asistent K. G. Jung, koji će ubrzo pokazati živo interesovanje za frojdovska otkrića. Tada je psihoanaliza već postala teorija funkcionisanja društvenog sklopa.

Bečko Psihoanalitičko društvo osnovano je 1908. ali udruženje analitičara se već formiralo oko Frojda.

Jung učestvuje na prvom kongresu psihoanalize u Salcburgu (1908) i prati Frojda u SAD u nizu predavanja o psihoanalizi (1909).

U Nirnbergu se 1910. održava drugi kongres psihoanalize, koji osniva Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju. Mesto predsednika je povereno Jungu. Međutim, širenjem institucije analize dolazi i do prekida. Podela između Frojda i njegovih bliskih učenika, naročito Junga, je nastala u vezi shvatanja značaja seksualnosti kao jedinog uzročnika u psihoanalizi; a što se tiče drugih, različitost pogleda je nastala u vezi sa praktičnim pitanjima vezanim za teoriju regresije i traumatizma.

Od 1912. Frojd se bavi pitanjem oca, na koje će se vratiti 1939. u delu Mojsije i monoteizam.

Pojmove nagona života (Eros) i nagona smrti (Tanatos), principa realnosti i principa zadovoljstva, uvodi 1920. godine, pa predlaže novi model ličnosti u kome se pojavljuje Id, Ego i Superego. Teorija Ega biće jedna od osnovnih tema Kolektivne psihologije i analize Ega (1921). Frojd se u to vreme takođe okreće velikim problemima civilizacije, poput religije.

lavirint u glavi

TEORIJA LIČNOSTI:

Frojdova teorija ličnosti predstavlja jednu od najobuhvatnijih teorija. Jedna od čuvenih Frojdovih metafora kojom se služio da bi opisao psihički život jeste metafora o santi leda čiji manji deo, koji izranja iznad površine vode, predstavlja oblast svesti, dok mnogo veća masa ispod površine vode, predstavlja oblast nesvesnog. On je smatrao da se u području nesvesnog nalaze nagoni, strasti, potisnute ideje i osećanja koji imaju kontrolu nad svesnim mislima i postupcima pojedinca. S obzirom da je u psihologiji na prelomu XIX i XX veka dominirala ideja da je čovekovo ponašanje uzrokovano svesnim faktorima, zamisao o nesvesnim korenima duševnog života bila je veoma revolucionarna.

Pored toga, ideja da je seksualni instinkt prisutan u osobi od samog rođenja i da na presudan način oblikuje psihički život, bila je prilično kontroverzna s obzirom na tadašnji duh vremena. Imajući u vidu da se na decu gledalo pre svega kao na nevinu i aseksualnu, ideja da razvoj tokom detinjstva podrazumeva faze, pri čemu je osnovna karakteristika svake faze određena erogena zona, bila je nešto što javnost nije mogla lako da prihvati.

Prikaz Frojdove teorije može se dati kroz tri osnovne perspektive. Frojdovo učenje je najpre obuhvatalo topiku ili topološku tačku gledišta, što je s vremenom preraslo u učenje o sklopu ličnosti. Druga perspektiva poznata je pod nazivom dinamička i treće stanovište se naziva ekonomskim (Frojd je smatrao da se psihička energija ponaša na sličan način kao što se to dešava sa energijom unutar nekog fizičkog sistema. Njegovo mišljenje je da čovek raspolaže ograničenom količinom psihičke energije koja omogućava funkcionisanje duševnog aparata na taj način što energija utrošena u jednu psihičku funkciju neće biti na raspolaganju nekoj drugoj. S obzirom da se psihička energija raspodeljuje i koristi od strane tri instance ličnosti -Ida, Ega i Superega, ove instance se zapravo takmiče za energiju koja će im biti dostupna).

Topološki model ličnosti

Psihički život čoveka je podeljen u tri sistema različitih svojstava i funkcija:

  1. Svesno
  2. Predsvesno
  3. Nesvesno

SVESNO čine sva iskustva kojih ljudi mogu biti svesni u ma kojem trenutku. Ima zadatak da opaža šta se događa unutar i izvan duše. Ideje u svesno mogu dospeti iz dva pravca: perceptualno svesno i predsvesno.

PREDSVESNO čine sećanja, opažaji i misli kojih ljudi nisu svesni u datom trenutku, ali koje lako mogu dozvati u svest. Sadržaj predsvesnog potiče iz dva izvora: svesna percepcija i nesvesno.

NESVESNO čini najveći deo psihičkog života koji je skriven. Sadrži one nagone, instinkte i težnje kojih čovek nije svestan, ali koji motivišu najveći deo onoga što govori, oseća i čini. Sadržaj nesvesnog je često neprihvatljiv ili neprijatan, čine ga osećaji bola, anksioznosti ili konflikti. Nesvesno utiče na naše ponašanje, snove, zaboravljanje i uzrok je omaški.

Struktura ličnosti

Postoje tri instance ličnosti:

  1. Id
  2. Ego
  3. Superego

ID je jedini deo ličnosti koji je nasleđen. Ovaj aspekat ličnosti je potpuno nesvestan i uključuje instinkte i primarno ponašanje (lišeno logike). Prema Frojdu, Id je izvor psihičke energije, čineći ga primarnom komponentom ličnosti.

Id je vođen principom zadovoljstva koji teži trenutnom zadovoljenju potreba i želja. Ako ove potrebe nisu momentalno zadovoljene, nastaje stanje anksioznosti ili tenzije. Id igra veliku ulogu kod dece, zato što se njime omogućuje zadovoljenje potrebe. Ako je dete gladno, ono će plakati dok se potreba Ida ne zadovolji.

Ipak, trenutno zadovoljenje potrebe nije uvek moguće. Kad bi se ličnost isključivo vodila principom zadovoljstva, to bi za rezultat imalo ponašanje koje nije socijalno prihvatljivo. Prema Frojdu, Id pokušava da se oslobodi tenzije principa zadovoljstva kroz primarni proces, koji uključuje formiranje mentalne slike željenog objekta kojim ćemo zadovoljiti potrebu.

EGO je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. On je izvor komunikacije sa spoljašnjim svetom. Ego operiše principom realnosti, koji teži da zadovolji želje Ida na realističan i socijalno prihvatljiv način. Princip realnosti razmatra posledice neke akcije pre nego što odluči da li da zadovolji želju ili odbaci impuls. U mnogim slučajevima, impulsi Ida se mogu zadovoljiti procesom odlaganja zadovoljstva – Ego će na kraju dopustiti određeno ponašanje, ali u odgovarajućoj situaciji. Ego takođe eliminiše tenziju, koja je nastala zbog nezadovoljenih potreba, kroz sekundarni proces, gde Ego traži objekat u realnom svetu koji se slaže sa mentalnom slikom stvorenom Idovim primarnim procesom. Ego je „sluga tri gospodara“ pošto treba da zadovolji impulse Ida, zahteve realnosti i moralne principe Superega. Delimično svestan, predsvestan, a delimično i nesvestan, Ego donosi odluke na svakom nivou svesti.

SUPEREGO se poslednji razvija. Funkcioniše po principu moralnosti i sadrži naše internalizovane moralne norme i ideale koje smo usvojili od svojih roditelja i od društva. Po Frojdu, Superego se javlja oko pete godine.

Superego se sastoji iz dva dela:

  • Ego ideal čine ciljevi koje jedna osoba teži da ostvari.
  • Savest uključuje moralne norme i principe usvojene tokom razvoja.

Svrha Superega je da usavrši naše ponašanje. Potiskuje sve neprihvatljive potrebe Ida i bori se sa Egom da postupa po idealističkim principima, pre nego po principu realnosti.

pitanja

DINAMIKA LIČNOSTI:

Dinamiku ličnosti Frojd opisuje kroz „igru sila koje se uzajamno udružuju ili ometaju“. Ključni termin za objašnjenje dinamike ličnosti je sukob, tj. konflikt. Frojd je smatrao da je konflikt inherentan ljudskoj prirodi i da nema te analize koja može da ga iskoreni. Iz različitih sukoba proizilaze: otpori, regresije, prigušivanje, potiskivanje, intelektualizacija, poricanje, sublimacija i ostalo.

Frojd je smatrao da je ljudsko ponašanje motivisano snažnim unutrašnjim silama koje je nazivao Id (u prevodu nagon, poriv, instinkt). Instinkt je svakako jedan od ključnih pojmova u objašnjenju ljudskog ponašanja. Instinkti su pokretački činioci ličnosti. Oni ne samo da nagone na ponašanje već određuju i njegov pravac. Instinkt sprovodi selektivnu kontrolu nad ponašanjem povećavanjem osetljivosti osobe na određene vrste draženja.

Gladna osoba je osetljivija na draži hrane, seksualno uzbuđena osoba je spremnija da odgovori na erotske draži.

Organizam naravno mogu da pokrenu i uticaji iz spoljašnjeg sveta, ali je Frojd smatrao da središnji izvori razdraženja u dinamici ličnosti igraju manje važnu ulogu od urođenih instikata. Spoljašnje draži stavljaju pred pojedinca manje zahteva i svakako i traže manje zahtevne oblike. Spoljašnje draži je moguće izbeći, ali je nemoguće pobeći od potrebe.

Frojd je smatrao da je instinkt količina duševne energije. Svi instinkti zajedno čine ukupnu sumu duševne energije koja je dostupna ličnosti. Kao što je ranije rečeno, Id je rezervoar ove energije, a isto tako i sedište instikata. Id se može smatrati instancom koja isporučuje psihološku snagu za odvijanje raznovrsnih operacija ličnosti.

Instinkt ima četiri karakteristične odlike: izvor, cilj, objekat i pokretačku silu. Izvor je telesno stanje ili potreba. Cilj je uklanjanje telesnog razdraženja. Celokupna aktivnost koja se javlja između želje i njenog zadovoljenja podvedena je pod pojam objekta. To znači da objekat nije samo posebna stvar koja će zadovoljiti potrebu, već uključuje i celokupno ponašanje koje obezbeđuje neophodnu stvar.

Što se tiče broja instikata koji upravljaju ljudskim ponašanjem, Frojd je govorio o instinktu života (Eros) i instinktu smrti (Tanatos).

Instinkt života (Eros) služi održanju života i razmnožavanju vrste. Glad, žeđ i seks spadaju u ovu kategoriju. Oblik energije pomoću koje deluju instinkti života nazvan je libido. Frojd je, kao što je to opšte poznato, najveću pažnju posvetio seksualnom instinktu. On je smatrao da ne postoji jedan seksualni instinkt već mnogo instikata. Pod time se podrazumeva da postoji izvestan broj odvojenih telesnih potreba koje dovode do porasta erotskih želja. Svaka od ovih želja ima izvor u različitim regionima tela koji se nazivaju erogene zone. Erogena zona je deo kože ili sluzokože izuzetno osetljive na nadražaj, koji kada se njime postupa na određen način otklanja podražaj i stvara osećanje prijatnosti. Usna duplja, analno područje i seksualni organi su erogene zone. Sisanje stvara oralnu prijatnost, pražnjenje analno zadovoljstvo, a trljanje genitalnu prijatnost. U detinjstvu, seksualni instinkti su relativno nezavisni jedan od drugog, ali kada pojedinac stigne do puberteta oni teže da se spoje i da zajedno služe cilju reprodukcije.

Instinkt smrti (Tanatos ) ili kako ga je Frojd zvao razarački instinkt, deluje mnogo manje upadljivo od instinkta života. Činjenica da svaka osoba jednog dana umre podstakla je Frojda da formuliše čuvenu izjavu: „Cilj sveg života je smrt“. On je smatrao da čovek ima želju, naravno nesvesnu, da umre. Njegova pretpostavka je da se želja za smrću zasniva na načelu postojanosti. Prema ovom načelu, svi živi procesi teže da se vrate u stabilnost neorganskog sveta. Važan izdanak instinkta smrti je agresivni nagon. Pod njime se podrazumeva samouništavanje usmereno ka spolja. Pojedinac se bori sa drugim ljudima i destruktivan je zbog toga što je želja za smrću blokirana snagama instinkta života, kao i drugim preprekama u ličnosti koje se suprotstavljaju smrti.

Sigmund Frojd crazy.jpg

PSIHOSEKSUALNI RAZVOJ:

Frojd je došao do klasičnog psihoanalitičkog određenja posmatrajući i analizirajući odrasle pacijente, retrogradno rekonstruišući njihove osnovne i bitne sadržaje. Na putu od rođenja do zrelosti osoba prolazi kroz tri ključne faze u razvoju:

  1. oralnu
  2. analnu
  3. genitalnu

Svaka od ovih faza povezana je sa određenom telesnom zonom u kojoj je libido ili seksualna energija koncentrisana. Kao posledica traumatskog iskustva ili konstitucionalnih činilaca, ili i jednog i drugog, osoba može da bude zaustavljena u razvoju u oralnoj ili analnoj fazi, što će rezultirati u fiksaciji koja se zadržava i u doba odraslosti. Pod stresom koji donosi svakodnevni život odrasla osoba može da regresira na ovu, primitivnu fazu razvoja i da ispolji psihičku organizaciju nagonske gratifikacije povezane sa ovom fazom.

Frojd je bio među prvim psiholozima koji je tvrdio da u čovekovom razvoju detinjstvo igra ključnu ulogu. Poznata je njegova čuvena rečenica „Dete je otac čoveka“. On je smatrao da su zbivanja u detinjstvu krucijalna za kasniji razvoj i da ostavljaju trajne posledice na njegovu ličnost. Iskustva iz prvih pet-šest godina imaju presudnu ulogu u oblikovanju odrasle ličnosti. Pored toga, on je smatrao da je seksualni instinkt prisutan u osobi od njenog rođenja i da na presudan način oblikuje psihički razvoj. U skladu sa tim, njegova objašnjenja razvoja ličnosti uglavnom su bila usredsređena na seksualne teme. On je smatrao da svaka osoba tokom razvoja prolazi kroz nekoliko razvojnih faza. Odlika svakog je određena erogena zona. Pošto svaka od faza u značajnoj meri utiče na funkcionisanje odrasle osobe, one su nazvane psihoseksualne faze razvoja.

Oralna faza

Ovo je prva faza kroz koju svako dete prolazi i koja obično traje osamnaest meseci. Tokom ovog perioda usta, usne i jezik predstavljaju izvornu erogenu zonu.

Aktivnosti poput sisanja, griženja, dojenja, hranjenja i ostalih oralnih radnji jesu glavni izvori detinje prijatnosti.

Jako je važno da dete u ovom periodu dobije osnovnu negu. Ukoliko adekvatna nega izostane, kasnije se mogu razviti osobine kao što su gramzivost i pohlepa. Prevremeno ili odloženo odvajanje od dojke vodi oralnim frustracijama ili preteranom zadovoljstvu. Ovo može dovesti do fiksacije psihičke energije za ovu fazu i kasnije razvoja oralnog karaktera ličnosti. Ono što je svojstveno ovom karakteru jesu nepoverenje prema drugim ljudima, odbijanje tuđe ljubavi i strah ili nesposobnost uspostavljanja intimnih odnosa.

Analna faza

U uzrastu od 18 meseci do druge godine deca prolaze kroz analnu fazu razvoja. Prema Frojdovim zapažanjima, u tom uzrastu analna oblast i draži koje su povezane sa pražnjenjem debelog creva ili zadržavanjem izmeta predstavljaju preovlađujući izvor detinjeg zadovoljstva. Glavni razvojni zadaci u ovoj fazi jesu učenje nezavisnosti, prihvatanje vlastite moći i učenje izražavanja negativnih osećanja kao što su bes i agresija. U ovoj fazi deca se navikavaju na čistoću (tj. uče da kontrolišu rad i pražnjenje debelog creva i bešike), što neretko vodi sukobima detinje i roditeljske volje, a traume vezane za ovu aktivnost mogu proizvesti analne fiksacije ili u kasnijem razvoju analnu ličnost. Frojd je govorio o analno agresivnom i analno zadržavajućem tipu ličnosti koji svoje izvore imaju u postupcima koje su roditelji koristili prilikom obučavanja deteta na čistoću. Previše stroge metode obučavanja na čistoću mogu dovesti do razvoja osobina koje su svojstvene analno-agresivnom tipu ličnosti, kao što su okrutnost, neprikladno izražavanje ljutnje i krajnja neurednost. Nasuprot tome, pridavanje prevelike pažnje činu pražnjena i preterano hvaljenje deteta svaki put kada obavi nuždu može dovesti do pridavanja preterane važnosti ovoj aktivnosti. Kao posljedica ovakvih roditeljskih postupaka dolazi do razvoja analano-zadržavajuće ličnosti kojoj su svojstvene osobine preterana urednost, tvrdoglavost, škrtost i gomilanje stvari.

Falusna faza

U uzrastu od treće do četvrte godine deca ulaze u falusnu fazu razvoja, kada penis i klitoris postaju erogene zone koje pričinjavaju najviše zadovoljstva, kao i razna osećanja i maštanja koja imaju veze sa radom genitalnih organa.

Osnovni sukob falusne faze jesu upravo incestuozne želje koje deca imaju prema roditelju suprotnog pola. Budući da su takvi osećaji ugrožavajući, obično se potiskuju, međutim predstavljaju snažne odrednice kasnijeg seksualnog razvoja. Uporedo sa željom da se bude sa roditeljom suprotnog pola, javlja se i nesvesna želja za „uklanjanjem“ roditelja istog pola.

Prema Frojdovoj teoriji, i dečaci i devojčice osećaju seksualnu želju i unutrašnje sukobe i potiskuju ih. Dečaci čeznu za majčinom pažnjom, osećaju neprijateljstvo prema ocu i boje se da će ih on kazniti zbog incestnih osećanja koja imaju prema majci. Ova pojava se naziva Edipov kompleks i važi za dečake. Istu pojavu za devojčice Frojd je nazvao Elektrin kompleks. Roditelj suprotnog pola postaje seksualni objekat u mašti i u ponašanju dečak i devojčica pokazuju svoju seksualnu želju prema njima.

U tom periodu kod dečaka se javlja specifičan strah povezan sa njihovim penisom, koji je Frojd nazvao kastracioni strah. U strahu da će mu otac vratiti milo za drago odsecanjem organa, dečaci potiskuju svoju seksualnu želju prema majci i zamenjuju je prihvatljivim oblikom ljubavi.

U tom periodu dečaci počinju da se poistovećuju sa ocem, da usvajaju njegove vrednosti, osobine i postupke. Kroz identifikaciju sa ocem i preuzimanjem njegovih vrednosti, zabrana i moralnih obrazaca, razvija se instanca ličnosti Superego, tako da se kaže daje Superego naslednik Edipovog kompleksa.

Ortodoksni Frojdov pogled na razvoj žena izazvao je velike nesuglasice i mnoge žene su negativno odreagovale na njega. Elektrin kompleks javlja se kod devojčica i on je kopija Edipovog kompleksa. Prvi objekat ljubavi kod devojčica je majka, ali se u ovoj fazi prenosi na oca. Kod devojčica se u ovom periodu javljaju negativne emocije prema majci jer opažaju da nemaju penis. Isto tako se javlja zavist od penisa zbog svesti da ga dečak ima, a ona ne. U ovom periodu devojčice se takmiče sa majkom za očevu pažnju. Nakon što shvate da ne mogu zameniti majku, započinje proces poistovećivanja, kada počinju da preuzimaju neke majčine osobine.

Ono što je svojstveno ovoj fazi psihoseksualnog razvoja jeste radoznalost koja se tiče seksualnih pitanja, seksualna maštanja, masturbacija, obrasci polnog poistovećivanja i seksualna igra.

Period latencije

Prestankom nemirnog stanja i stresova iz oralne, analne i falusne faze psihoseksualnog razvoja dolazi period mira koji se naziva period latencije. Odnosi između instanci Id, Ego i Superego su oblikovani i relativno stabilni. U ovom periodu detetove seksualne porive zamenjuju novi interesi. Odvija se socijalizacija i decu počinje da zanima širi svet. U ovom periodu javlja se usmerenost na školu, hobije, sport i prijateljstva s pripadnicima istog pola.

Oralna, analna i falusna faza zajedno nazivaju se pregenitalno razdoblje. Glavno svojstvo ovih faza psihoseksualnog razvoja jeste narcistička orijentacija tj. usmerenost prema unutra, odnosno na sebe. Tokom srednjeg detinjstva, u latentnoj fazi, deca počinju da se okreću prema odnosima sa drugim ljudima. Decu u tom periodu jednako zanimaju stvari iz spoljnjeg kao i iz unutrašnjeg sveta.

Latencija se proteže do puberteta, kada dete ulazi u genitalnu fazu, poslednju fazu psihoseksualnog razvoja.

Genitalna faza

Tokom ove faze, koja se proteže i kasnije u zrelo doba, ponovo oživljavaju erogeni porivi, sada usredsređeni na genitalnu oblast.

Raniji sadržaji iz falusne faze ponovo se oživljavaju i ponavljaju i adolescenti osećaju zanimanje za suprotni pol, uključuju se u određene seksualne eksperimente i počinju da preuzimaju odgovornost. Po izlasku iz adolescencije i prelaskom u zrelost odrasle dobi, sklapaju intimna prijateljstva, oslobađaju se roditeljskog uticaja i razvijaju interes za druge ljude.

Ukoliko pojedinac dostigne u svom razvoju ovaj nivo, a da nije fiksirao priličnu količinu libida u nekoj ranijoj fazi, onda može da se razvije normalan seksualni život, zadovoljavajući, dugotrajan odnos u kome će uvažavati potrebe i želje partnera. Frojd je govorio o genitalnom karakteru misleći na sposobnost osobe da voli i radi.

ODBRAMBENI MEHANIZMI:

Sukobi između tri osnovna sačinitelja duševnog sklopa, kao i oni koji se odvijaju između pojedinca i spoljašnjeg sveta rezultiraju strepnjom. Strepnja može biti izazvana strahom od odvajanja, od gubitka, pred nekom opasnošću, traumatičnim iskustvima iz detinjstva ili neosvešćenim sadržajima kao što su rodoskrvne pomisli, agresivnost prema bližnjima ili mržnja roditelja, dece ili partnera. Ukoliko je pritisak strepnje prekomeran, Ego je prisiljen da preuzme odgovarajuće mere kako bi se oslobodio preplavljujućeg pritiska. U te svrhe, Ego nastoji da preteći materijal drži dalje od svesti i na taj način umanji ili izbegne strepnju. Čovekov Ego raspolaže brojnim oruđima koja mu služe da se odbrani od neželjenih misli, želja ili osećanja. Frojd ih je nazvao odbrambenim mehanizmima i ono što im je svima zajedničko jeste da je delovanje svakoga od njih nesvesno i da svi više ili manje poriču, iskrivljuju, krivotvore ili preinačuju stvarnost.

Frojd je opisao sledeće mehanizme:

Potiskivanje je mehanizam pomoću koga se bolne misli i osećanja uklanjaju iz svesti. Frojd potiskivanje objašnjava kao nevoljno uklanjanje nečega iz svesti. Pretpostavljao je da je većina bolnih događaja iz prvih pet godina života uklonjena upravo na ovaj način, ali da ti događaji svakako utiču na kasnije ponašanje.

Poricanje je mehanizam koji se smatra najjednostavnijim. On deluje na predsvesnom i nesvesnom nivou i predstavlja način iskrivljivanja onoga što pojedinac misli i oseća ili toga kako procenjuje traumatsku situaciju. Sastoji se od odbrane od napetosti „zatvaranjem jednog oka“ pred pretećom stvarnošću.

Reaktivna formacija je način odbrane od pretećeg poriva kroz aktivno izražavanje suprotnog poriva. Razvojem svesnih stavova, uverenja i ponašanja dijametralno suprotnih uznemirujućim željama, pojedinac se ne mora suočiti sa strepnjom koja bi se javila kao posljedica prihvatanja pretećeg poriva. Tako vrlo često nailazimo na osobe koje svoju bazičnu agresiju i mržnju prema drugima preobličavaju u ljubaznost.

Projekcija je mehanizam samozavaravanja koji se sastoji od pripisivanja drugima vlastitih neprihvatljivih želja i poriva. Požuda, agresivnost i drugi porivi tumače se kao da pripadaju drugima, a ne samom pojedincu. Tako umesto da pojedinac sebi prizna da nekoga mrzi on te agresivne porive pripisuje drugom i preobličava ih u uverenje da taj drugi zapravo mrzi njega.

Premeštanje predstavlja način ublažavanja napetosti oslobađanjem poriva njihovim usmeravanjem od pretećeg objekta prema sigurnoj meti. Premeštanje se sastoji od usmeravanja energije prema drugom objektu ili osobi, kada su prvobitni objekti ili osoba nedostupni ili kada je sasvim neprimereno ka njima usmeriti poriv. Tako na primer slabić koji se plaši svog šefa, svoju ljutnju ne može da ispolji na šefu pa se iskaljuje na svojoj ženi i deci.

Racionalizacija predstavlja osmišljavanje „dobrih“ razloga kako bi opravdali svoj oslabljeni ego.

Racionalizacija pomaže u opravdavanju određenih postupaka i ublažavanju udaraca povezanih sa razočaranjem. Kada ljudi ne uspeju da se zaposle na radnom mestu na koje su pretendovali, uspevaju da uvere sebe da to mesto ionako nisu hteli.

Sublimacija predstavlja mehanizam putem koga se seksualna ili agresivna energija preusmerava na one aktivnosti koje su društveno prihvatljive. Tako na primer, agresivni poriv može biti preusmeren u atletske aktivnosti, čime osoba nalazi način ispoljavanja agresivnih osećanja ali na društveno prihvatljiv način. Frojd je smatrao da su mnoga umetnička dostignuća posledica sublimacije.

Regresija podrazumeva okretanje ka postupcima koji su prevaziđeni i prerasli.

Povratkom na ranije razvojne faze, zahtevi više nisu tako veliki. Ljudi suočeni sa jakim stresom mogu savladati svoju napetost držeći se nezrelih i neprikladnih postupaka. Ovo je često primetno kod dece koja plašeći se škole pribegavaju postupcima kao što je plakanje, sisanje palca itd. Nastoje da se vrate u razdoblje života koje je bilo sigurno.

Introjekcija je mehanizam usvajanja tj. unošenja u vlastitu ličnost vrednosti i standarda drugih. Jedan od primera jeste način savladavanja napetosti kod zatvorenika koncentracionih logora koji su prihvatali vrednosni sistem neprijatelja identifikujući se sa agresorom. Introjekcija međutim nije nužno negativna. Postoje i njeni pozitivni oblici kao što je usvajanje roditeljskih vrednosti.

Identifikacija predstavlja mehanizam koji je sastavni deo razvojnog procesa.

Identifikujući se sa roditeljima, deca uče oblike ponašanja koji su prihvatljivi u sredini, stiču polne uloge. Ovaj mehanizam međutim može da se koristi i u funkciji odbrane. Primer toga jeste odbrana od osećanja manje vrednosti kroz identifikaciju sa uspešnim ljudima.

Kompenzacija je mehanizam koji se sastoji od prikrivanja opaženih slabosti ili stvaranje određenih pozitivnih osobina radi nadoknade ograničenja. Na primer, deca koja ne dobijaju pozitivnu pažnju i priznanje, mogu razviti ponašanja namenjena dobijanu bar negativne pažnje.

psihoterapija

OSNOVE PSIHOANALIZE:

Pod psihoanalizom i psihoanalitičkom psihoterapijom podrazumevamo psihološko lečenje koje se zasnivana na uspostavljanju specifičnog odnosa između pacijenta i terapeuta u terapijskoj situaciji. Sposobnost terapeuta i mogućnost pacijenta da upozna dinamiku fenomena koji se pojavljuju u tom odnosu su veoma bitni za svo vreme trajanja terapijskog procesa i čine osnovu svih dinamičkih zbivanja tokom njegovog trajanja.

Pacijent je osoba koja ima određene smetnje, stanje, poremećaj ili bolest, a terapeut je obučen za pružanje psihološke pomoći u njihovom lečenju. I pacijent i terapeut su u ovoj interakciji i učesnici i posmatrači zbivanja koja teku, dok se ona zasniva na uzajamnom poverenju i dobija podsticaje iz elemenata regresivnog i progresivnog u psihoterapijskom procesu.

Psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija su uzročni oblici lečenja, poseduju definisana pravila i zakonitosti, metodologiju i tehniku primene, primenjuju se saobrazno postavljenim ciljevima i za određene psihičke poremećaje nastale na osnovu intrapsihičkih konflikata ili, pak, razvojnih deficita. Ciljevi se ne odnose toliko na smanjenje ili otklanjanje simptoma pacijenata, koliko na istraživanju i eliminisanju uzroka koji ih stvaraju. Stoga se psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija ne zasnivaju na striktnom usmeravanju pacijenata. Terapeut se ne upušta ni u kakav oblik direktnog sugerisanja i izbegava bilo kakvo izricanje mišljenja, podsticanje, davanje saveta ili aktivno mešanje u život pacijenta. Umesto toga, on psihološki tumači iskaze i smetnje koje pacijent saopštava tokom terapijskog procesa, kao i odnos koji se stvorio i stalno se stvara između pacijenta i terapeuta. S obzirom na ove karakteristike, psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija se smatraju dubinskim oblicima lečenja, onim koji dovode do restrukturiranja psihičkih procesa koji treba da postanu skladniji i konstruktivniji.

Ciljevi psihoanalize:

  • Smanjenje iracionalnih impulsa i htenja kod pacijenta i njihovo stavljanje pod kontrolu
  • Povećavanje repertoara odbrane i povećanje elastičnosti odbrane
  • Omogućavanje pacijentu da razume svoje potrebe i učini ih svesnijim
  • Adaptiranje pacijenta na okolinu, kao i na sebe samoga i na svoje potrebe

Psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija zasnivaju se na određenim temeljnim principima koji ih izdvajaju od drugih psiholoških pristupa u razumevanju i lečenju psihičkih poremećaja.

TEHNIKE PRIMENE PSIHOANALIZE:

Tehnika primene psihoanalize i psihoanalitičke psihoterapije zasnovana je na precizno utvrđenim pravilima koja uključuju određena ponašanja terapeuta i sukcesivno vođenje terapijskog procesa od prvog kontakta pacijenta sa terapeutom do završetka lečenja. Taj proces, koji se zasniva na verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji, kao i sklapanju ili ukidanju usmenih ugovora između terapeuta i pacijenta, naziva se psihoterapijski proces. Na njegovom početku terapeut sakuplja brojne podatke i obavlja određene procene koje treba da osvetle psihopatološke sadržaje zbog kojih se pacijent obraća za pomoć, kao i pogodnost pacijenta za primenu ovakvog oblika lečenja, a zatim ostvaruje uslove da se ono odvija, korak po korak, do njegovog završetka.

Prvi intervju

Prvi intervju verovatno je najbitnija karika u psihoterapijskom procesu. To stoga, što se tada prvi put susreću pacijent i terapeut kao dva ljudska bića, od kojih jedan očekuje pomoć a drugi želi da je pruži. Povoljnosti ili greške koje se tom prilikom mogu napraviti, mnogo su veće i značajnije utiču na dalji tok psihoterapije nego bilo koja seansa u potonjem celokupnom terapijskom procesu. Zadaci koje terapeut treba da obavi tokom prvog intervjua su brojni:

  • Sakupljanje informacija o pacijentu. Na početku intervjua terapeut mora da prikupi neophodne informacije o pacijentu.
  • Ostvarivanje prisnog odnosa sa pacijentom. U prvom susretu sa pacijentom terapeut treba da obezbedi podesnu emocionalnu atmosferu u kojoj bi kontakt sa njim bio spontan i prirodan. Terapeut mora da ispolji razumevanje i toleranciju za pacijenta i omogući mu da stekne poverenje i pozitivno očekivanje od lečenja.
  • Procena. Zadatak terapeuta je da razume kako su nastali simptomi zbog kojih pacijent traži pomoć. Mora da utvrdi da li postoje svesni i/ili nesvesni konflikti i nepovoljni uticaji koji dolaze iz spoljašnje sredine. Procena koliko su simptomi intrapsihičke prirode, a koliko nastaju pod uticajem spoljašnjih činilaca svakako je najvažnija u pripremi za otpočinjanje primene psihoterapije.
  • Zaključak terapeuta. Treba da proceni da li je pacijent podoban za lečenje psihoanalitičkom psihoterapijom. Pozitivne procene sastoje se u sledećem: pacijent je dovoljno motivisan, ego snage pacijenta su takve da omogućavaju pacijentu da izdrži zahteve terapije, okolina pacijenta je dovoljan izvor podrške, i da je pacijent sposoban da prihvati interpretacije.
  • Praktični dogovor oko primene psihoterapije. Kada je terapeut doneo odluku o primeni psihoterapije i pacijent je prihvatio, treba da se dogovore oko ciljeva i dužine lečenja, o učestalosti seansi, o finansijskom aspektu, kao i oko načina komuniciranja.

Terapijska situacija

Psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija odvijaju se u specifičnom odnosu između pacijenta i terapeuta koji se naziva terapijska situacija. Ona nameće i jednoj i drugoj strani niz obaveza i postavlja više zahteva, što je čini suštinskom za uspešno odvijanje lečenja. Terapeut mora da obezbedi određene uslove, prostor i vreme, odgovarajuću atmosferu u kojoj će se odvijati lečenje, kao i stalni nivo zainteresovanosti i kvalitetan odnos sa pacijentom.

Koristi se kauč na koji se pacijent udobno smesti, a terapeut sedi iza njega van njegovog vidnog polja. Terapeut ne govori mnogo o sebi i svojim ličnim aspektima življenja, osim onoliko koliko je to neophodno, tako da pacijent raspolaže sa malo podataka o njemu i tako treba da bude sve vreme trajanja lečenja.

Radni savez

Jedan od aspekata odnosa pacijenta i terapeuta, koji omogućava da se u terapijskoj situaciji radi smišljeno, nazvan je radnim savezom. On je aktivan sve vreme trajanja lečenja i treba da omogući pacijentu da zadrži pozitivan stav prema lečenju kada se konflikti koji ožive u terapijskom procesu približe svesnom i dovedu do uznemirujućih osećanja, želja i fantazija. Drugim rečima, radni savez obuhvata sve činioce zbog kojih pacijent ostaje na terapiji čak i u toku faza otpora i neprijateljskog transfera. Ovo se posebno odnosi na pacijentovo svesno saznanje o bolesti i o njegovom nesvesnom i svesnom osećanju potrebe da mu se pomogne, kao i sposobnost da toleriše napor i bol suočavanja sa unutrašnjim konfliktima.

METODE KOJE SE KORISTE U PSIHOANALIZI:

Hipnoza:

Tokom hipnoze ego prestaje da kontroliše emocije i gubi kontakt sa realnošću. Hipnotisanom pacijentu se postavljaju pitanja u cilju otkrivanja uzroka njegovih simptoma i oslobađanja potisnutih emocija. Ovo oslobađanje predstavlja ogromnu terapijsku vrednost, i zato se za hipnozu kaže da je katarzična. Međutim, Frojd i Brojer su ubrzo uvideli da prosto oslobađanje emocija ne dovodi do izlečenja pacijenta, i da je procedura hipnoze morala da se ponavlja kako bi se došlo do nekih rezultata.

Metoda slobodnih asocijacija:

Traži se od pacijenta, koji leži na kauču, da izgovori sve što mu padne na pamet, odnosno da dopusti slobodan tok svojih misli, bez svesne selekcije i logičke povezanosti. Ove misli se crpe iz celokupnog života, osećanja, fantazija, snova, sadašnjosti i prošlosti. Ovim putem potisnuti sadržaji izviru u svest. Kasnija analiza ovih misli otkriva određena ponavljanja koja upućuju na nesvesne, potisnute emocije i konflikte. Svrha psihoanalize jeste da dovede ove potisnute sadržaje u svest, da razreši konflikte i da ih integriše u svakodnevni život pacijenta.

Tumačenje simbola i snova:

Frojd je otkrio da san ima smisao koji je nepoznat svesti snevača, ali ljudi, situacije i konteksti iz snova su viđeni kao simboli dubljih mentalnih konstrukata. Po Frojdu, san je izopačena zamena za nesvesno. Skriveno, pravo značenje sna se može otkriti analizom sna. Frojd je verovao da je analizom snova omogućen pristup podsvesnom. Izvorna tehnika za tumačenje snova je bila tehnika slobodnih asocijacija. Pokazao je razliku između sadržaja doživljenog u snu, čiji iskaz nema primarnu vrednost, i skrivene, latentne želje koja krije pravo značenje sna. San ne ponavlja percepciju stvarnosti, već je prerađuje, odnosno pravi aluziju. Aluziju treba odgonetnuti i otkriti šta skriva. Pronalaženje latentne misli sna je od presudnog značenja, ali je veoma otežano usled cenzure – posebne funkcije psihe koja izokreće slike sna čineći ih neprepoznatljivim. Tumačenje sna zapravo znači dati smisao snu.

Ukoliko Vas zanima još detalja iz proverenih izvora, možete ih naći na veb stranici http://www.seminarski-diplomski.co.rs/Psihologija.htm

Za potrebe našeg sajta, cenim da je ovo je sasvim dovoljno. Ukoliko nekome treba dodatno pojašnjenje vezano za neku temu iznad, pišite nam na mejl.

Vaš psihoterapeut,
Ivana Đorđević

Advertisements