Teorije objektnih odnosa

2020-01-15_000219.jpg

Teorije objektnih odnosa su nastale krajem XX veka kao rezultat istraživanja različitih autora (R. Spitz, M. Mahler, M. Klein, D. Winnicot, J. Bowlby) ranog detetovog razvoja u kojem dete razvija odnos prema spoljnom svetu, i ujedno prema samom sebi. Svi autori su u svojim istraživanjima bili usmereni na najraniji period detetovog života, i to od rođenja do treće godine. U proučavanju detetovog razvoja, predmet istraživanja teoretičara objektnih odnosa bile su karakteristike dijadnog odnosa majke i deteta, odnosno kvalitet procesa detetovog psihičkog rođenja. Psihičko rođenje određeno je preko razvijanja bazičnog identiteta ili self koncepta koji predstavljaju svest i o sebi kao odvojenom biću i o drugima koji postoje nezavisno od njega. Pojam „objektni odnos“ predstavlja razvojni događaj u kojem dete izgrađuje svest o svetu oko sebe (svest o svetu objekata) i ujedno svest o sopstvenom fizički nezavisnom postojanju.

Sa aspekta teorije objektnih odnosa, razvoj deteta se može posmatrati kroz promene od stanja neodređenog do stanja diferenciranog postojanja kao zasebnog bića. U tom razvoju značajna je majčinska funkcija, koju M. Mahler definiše ulogom „mosta“. Majka omogućava detetu da izađe iz sveta sopstvene subjektivnosti u svet objekata. O tome smo malo detaljnije pisali iznad.
Na osnovu istraživanja razvoja dijadnog odnosa majka-dete dobijeni su rezultati koji pokazuju da neadekvatan odnos majke prema potrebama deteta značajno određuje onaj deo detetove ličnosti koji omogućava detetu da uspostavi i održi odnos sa spoljnim svetom objekata i svest o sopstvenom postojanju kao zasebnom biću. Neadekvatnost razvoja objektnog odnosa može se manifestovati u pojavi dečjih psihotičnih stanja u kojima se nepovoljni razvoj objektnog odnosa može prepoznati u neadekvatnom razvoju ega, odnosno (ne)sposobnosti adekvatnog odnosa prema realnosti. Nerazvijenost ega manifestuje se u situacijama frustracije ili konflikta na način tako što dolazi do raspada ego funkcija, što rezultira neadekvatnim testiranjem realnosti i poteškoćom kontrole sopstvenih nagonskih aspekata ponašanja. U istraživanjima uslova potrebnih za povoljni razvoj deteta, zapažena je važnost majčinskog empatijskog kapaciteta (D. Winnicott). Majčinski empatijski kapacitet omogućava da majka kao prvi detetov objekat omogući da dete stvori pozitivan odnos prema svim ostalim spoljnim objektima. Za razumevanje empatijskog pristupa majke u ranom razvoju deteta Winncott koristi pojam „dovoljno dobre majke“. Dovoljno dobra majka je ona koja se može potpuno posvetiti detetu i kroz adekvatne odgovore omogućiti mu da stvori doživljaj sopstvene individualnosti. Uspešnost ovog procesa manifestuje se u formiranju Pravog selfa ili Lažnog selfa. Problem majčinskog empatijskog kapaciteta može biti određen:
(a) njenom ličnošću ili
(b) traumatskim iskustvom i dešavanjem tokom detetovog ranog razvoja.

faze razvoja objektnog odnosa_cr

1. RENE SPITZ

Spitz razvoj objektnih odnosa prati kroz 3 faze:
1.NEOBJEKTNA faza
2.PREOBJEKTNA faza
3.OBJEKTNA faza
Navedene faze određene su pojavom pojedinih organizatora. Organizatori predstavljaju univerzalne tačke manifestacije u razvoju deteta koje pokazuju pravilnost razvoja objektnih odnosa. Kašnjenje ili izostanak pojedinog organizatora nam ukazuje na patološki razvoj koji će rezultirati u neadekvatnom emocionalnom, kognitivnom i kasnije socijalnom razvoju. Pojam organizatora uzet je iz embriologije. U razvoju embriona postoje ključne tačke razvoja organizatora koje su univerzalne i koje pokazuju normalnost razvoja embriona.
1) prvi organizator je pojava smeška u drugom-trećem mesecu detetovog života. Reakcija smeška ukazuje da je dete počelo percipirati neke aspekte objekta (geštalt–lica) što predstavlja znak da je dete prešlo iz neobjektne faze u preobjektnu fazu. Dete počinje percipirati neke aspekte majke kao što su njen geštalt lica, dojka i drugi delovi koje je do tad doživljavalo kao deo sebe. Majka predstavlja za dete „parcijalni objekat“. Ovo iskustvo spajanja nekih aspekata majke predstavlja osnovu simbiotskog iskustva jedinstva sa majkom.
2) drugi organizator predstavlja tzv. Anksioznost osmog meseca ili strah od stranaca. Ovaj fenomen ukazuje da dete prepoznaje majku kao zasebnu osobu (objekat) u odnosu na sebe i koju razlikuje u odnosu na druge osobe. Kroz strah deteta od stranaca mi prepoznajemo da je dete formiralo majku kao celovit objekat odvojen od sebe, odnosno da dete percipira majku kao „totalni objekt“.
3) treći organizator je određen pojavom negacije u petnaestom mesecu. Dete u kontaktu s roditeljima koristi „ne“. Pojavom negacije dete započinje proces diferencijacije koja istovremeno predstavlja identifikaciju sa pojedinim roditeljskim zabranama i održavanje narcističkog iskustva svemoći narušenog iskustvom odvajanja.

2. MARGARET MAHLERM

Mahler je razvoj detetovog odnosa prikazala kroz 3 faze:

1. Autizam
2. Simbioza
3. Separacija – Individuacija

  1. Autizam obuhvata period od prva 2 meseca detetovog života i poklapa se sa neobjektnom fazom R. Spitza. Za ovo razdoblje kažemo da postoje tzv. okeanski ili bezgranični osećaji. Taj se period podudara sa Frojdovom fazom „primarnog narcizma“.
  2. Simbioza – faza simbioze odgovarala bi preobjektnoj fazi Spitza koju karakteriše postojanje tzv. parcijalnih objekata. U ovom periodu dete doživljava pojedine delove ili aspekte majke kao delove samoga sebe, što čini osnovu iskustva simbiotskog jedinstva s majkom. U ovom periodu značajna je uloga majke koja mu kroz pozitivno iskustvo omogućava da stvori bazično poverenje kao ono koje će imati značajnu ulogu u sledećoj fazi separacije –individualizacije.
  3. Separacija – individualizacija – ovu fazu određuju pojedine podfaze koje imaju sopstvene specifične pravilnosti:
    a) diferencijacija (6-10 m.) – ova podfaza određena je iskustvom majke kao „totalnog objekta“ gde dete doživljava majku kao osobu odvojenu od sebe. Pojedini autori ovu podfazu opisuju kao fazu izlaženja iz orbite simbioze. Ova faza određena je upravo anksioznošću koju je opisao Spitz kao strah od stranaca. Značajnost ove podfaze je da dete doživljava tzv. narcističku povredu. Ova povreda određena je iskustvom odvojenosti i zavisnosti o spoljnom objektu (majci).
    b) prakticiranje (10-16 m.) – u ovoj fazi dolazi do razvoja motorike koja predstavlja osnovnu preokupaciju deteta. Kroz iskustvo svojih motoričkih sposobnosti dete ponovo izgrađuje svoj narcistički aspekt ličnosti (narcistička odbrana – negacija separacijskog iskustva). Dete pokazuje „nezavisnost“ od spoljnog objekta.
    c) približavanje (16-20. m.) – ovu fazu određuje fenomen tzv. krize približavanja (oko 18. m.). Dete koje je u prethodnoj podfazi pokazivalo nezavisnost u sopstvenom motoričkom istraživanju, počinje pokazivati strah od odvajanja od majke. Dete je suočeno sa iskustvom odvajanja čime započinje period određen separacijskim strahom i procesom tugovanja.
    Ovaj period je ključan u procesu separacije utoliko što majčina sposobnost prihvatanja tog dešavanja određuje dalji razvoj deteta prema formiranju osnovnog identiteta. Majka na detetove strahove odvajanja može reagovati negacijom ovih razvojnih aspekata ili može podstaknuti regresiju deteta na raniji simbiotski odnos i sprečiti razvoj prema individuaciji deteta. Problem je prihvatiti detetovu ambivalentnost. U razvoju značajnu ulogu ima pojava mentalnih slika (18. m.) i početak simbolizacije koja omogućava prihvatanje odvojenosti deteta od majke. Važna je uloga „prelaznih objekata“.
    d) konstantnost objekta (20-36 m.) – ovaj period određen je uspešnošću prorade krize približavanja, što znači da će dete koje je imalo pozitivno iskustvo u prošloj fazi, moći razviti doživljaj sebe kao zasebnog entiteta i iskustvo konstantnosti objekta. Konstantnost objekta znači da dete može prihvatiti iskustvo odsutnosti za njega važnog objekta. Razvija se kapacitet „biti sam“. Majka kao konstantan objekat predstavlja mentalnu sliku koja detetu koristi u situaciji odvojenosti i na taj način može izdržati separacijsku anksioznost, čime ne dolazi do regresije na ranije faze razvoja. Postignut kapacitet „biti sam“ znači da je dete introjektiralo majčin lik kao unutrašnji objekat koji sada predstavlja deo njegove strukture ličnosti.

 

3. MELANI KLEIN

M. Klein razvoj objektnih odnosa prati kroz dve pozicije koje predstavljaju univerzalnu manifestaciju u detetovom razvoju. Razvoj objektnog odnosa odvija se kroz:

1. schizo-paranoidnu poziciju
2. depresivnu poziciju

  1. Schizo-paranoidna pozicija – obuhvata period simbiotske veze majke i deteta. U ovom periodu majka je doživljena kao „parcijalni objekat“, što bi značilo da su percipirani delovi majke doživljeni kao deo samog deteta, odnosno „unutrašnji objekti“. Iskustvo „unutrašnjih objekata“ određeno je dominacijom libidalnog i agresivnog nagona te tako se dete susreće s iskustvom „dobrih“ i „loših“ unutrašnjih objekata. U „dobri objekat“ je uložen libido, dok je u „loš objekat“ uložen agresivni nagon. U tom dešavanju značajan je mehanizam podvojenosti gde dolazi do grupisanja „loših“ i „dobrih“ objekata u „dobar“ i „loš“ doživljaj sebe. Dete zbog anksioznosti koje donosi iskustvo „loših objekata“ unutar sebe koristi mehanizam obrane projekciju – čime se stvara doživljaj da su „loši objekti“ spoljni – što predstavlja osnovu formiranja paranoidnog doživljaja.
  2. Depresivna pozicija – obuhvata period detetovog iskustva odvajanja od majke i njenog doživljaja kao celovitog objekta. U ovom periodu dete se susreće s problemom ambivalentnosti – odnosno uz iskustvo majke kao celovitog objekta – kada se pozitivni i negativni impulsi vezuju za/doživljavaju uz isti objekat. Separacijski strah povezan je s detetovim suočavanjem sa sopstvenim agresivnim impulsima koji bi mogli uništiti „dobar“ aspekt objekta od kog se zavisi. U početku ovog dešavanja dete je suočeno s iskustvom uništenja objekta od kojeg zavisi što podstiče proces tugovanja koji predstavlja reparaciju uništenog objekta. Istraživanjem hospitalizma, Bowlby je prepoznao postojanje tri faze procesa tugovanja:
    1.Pobunu (separacijsku anksioznost),
    2.Tugovanje (prorada) i
    3.Odvajanje (rezoluciju)
    Za razumevanje dešavanja u periodu depresivne pozicije značajna je pojava prelaznih objekata (D. Winnicott) putem kojih dete sebi olakšava separacijsko iskustvo. Plišane igračke i krpice simbolizuju odsutni objekat čime započinje izgradnja tog aspekta ličnosti kroz pounutrašnjenje (internalizaciju) aspekata „dobrog“ objekta.

(https://www.unipu.hr/uploads/media/Rani_emocionalni_razvoj_-_Teorije_objektnih_odnosa.pdf )

Teorije objektnih odnosa, se čine kao ozbiljan pokušaj objašnjenja zašto neke osobe nisu u stanju da napuste osobu koja im zagorčava život. Ipak, čini se da je najveći nedostatak ovakvih tumačenja to što se kompletna odgovornost za ostanak u lošem odnosu svaljuje na „lošu“ osobu, u ovom slučaju majku, a minimizira se učešće same osobe koja ostaje.

Vaš psihoterapeut,
Ivana Đorđević