Otpor u psihoterapiji

Ovo je termin koji ste najverovatnije mnogo puta čuli ili o kome ste pročitali po nešto ako vam je terapija ikada pala na pamet kao opcija za rešavanje vaših problema i nedoumica. Pošto teorijski okvir i objašnjenje vezano za otpor možete često naći na internetu, pokušaću da se osvrnem minimalno na teorijske postavke, a maksimalno na primere iz svakodnevice.

Kad bi hteli da ga definišemo, osnovna definicija bi se odnosila na ono što terapeut prepoznaje kao ponašanje klijenta koje je „antiterapeutsko“. Jednostavnije rečeno, svaki klijent je motivisan da sebi pomogne (zato se, pre svega, i obratio psihoterapeutu), ali to je na svesnom nivou. Na nesvesnom nivou postoje motivi da se situacija zadrži u trenutnom stanju tj. da ne dođe do promene. To bi se u psihoterapijskom procesu prepoznalo kao opiranje terapeutovim zabeleškama, tumačenjima i samoj ličnoj promeni koja je krajnji cilj terapije. Naš zadatak je da prepoznamo ovu potrebu kod klijenta i zajedno razradimo. Otpori se javljaju kao posledica nekoliko potpuno logičnih motiva. Pre svega, promena zahteva mnogo više energije i ulaganja, a i posle toga donosi sa sobom izvesnu dozu (ponekad i veliku) neizvesnosti i straha od iste, te je lakše da ostanemo u stanju gde nam je sve poznato i u kome smo ušuškani i zaštićeni. Do tog stanja smo došli tako što smo birali „lakše“ puteve do cilja gde smo platili neku cenu da bi osećali taj komfor. Međutim, kako se ličnost razvija i sazreva, ti primitivniji izbori postaju ne toliko srećni kao na početku, pa potreba za ličnim napredovanjem nadvladava potrebu da budemo zaštićeni. Otpori i pored svega nabrojanog imaju svoju poentu, oni nas čuvaju od realnosti kada je teško prihvatljiva, a do koje se dolazi tokom promena. Tako da, ako nam je teško da prihvatimo neku istinu, otpor je tu da se posredno, preko njegove razrade dođe do suštine. Ali, to „posredno“ je mnogo lakša varijanta nego direktno suočavanje sa činjenicom koja je bolna.

U ovom trenutku želim da skrenem pažnju da se kod klijenta može pojaviti zdrav otpor, ako misli da terapija ne ide u željenom smeru i da se stvari ne menjaju u onoj oblasti u kojoj je njemu značajno. U ovom tekstu nećemo govoriti o ovom tipu otpora, jer on je više na svesnom nivou, više ćemo govoriti o oblicima otpora koji nisu „poželjni“ jer sprečavaju napredovanje klijenta.

Međutim, to što ove druge ne zovemo zdravim, ne znači da nisu uobičajeni. Otpori su normalna pojava u ljudskom životu. Oni se javljaju kada treba da dođe do neke promene, jer promena često nije laka ili je u najmanju ruku neprijatna. Takođe, otpori se javljaju tokom celog procesa terapije i na neki način su poželjni jer skreću pažnju dobrom terapeutu „u kom grmu leži zec“ i na šta je jako važno da se obrati pažnja. Ono što može da bude problematično kad se otpor pojavi, je da klijent odjednom „poželi“ da prekine terapiju ili da je odlaže, ne dolazi na vreme ili misli da bi trebao „ređe“ da dolazi i sl. Važno je da klijentu objasnimo da ne donosi sam takve nagle odluke pre nego što o tome ne porazgovara sa svojim terapeutom.

Ujedno, znaci kako bi se otpor mogao ispoljiti su na primer:

  • Ćutanje – „ne pada mi ništa na pamet“, „ne znam o čemu bih pričao“
  • Odsustvo i neprimerenost osećanja – „osećam da Vas mrzim jer me pritiskate“
  • Držanje tela, neverbalna ekspresija – (odbrambeni stav)
  • Izbegavajući govor – npr. pričanje u drugom licu umesto u prvom kako bi izbegli intimizaciju teme o koje se govori
  • Pričanje o nebitim stvarima i događajima
  • Kašnjenje i odsustvo sa seanse
  • Namerno čuvanje tajne ispred terapeuta
  • Odsustvo i/ili zaboravljanje snova
  • Odigravanje – odnos koji se ne može odigrati sa pravom osobom sa kojom postoji konflikt „odigrava“ se sa drugom osobom, ponekad i sa terapeutom
  • Odsustvo promene

Postoji više podela i vrsta otpora, pomenuću jednu:

  • Ego distoni (otpori strani egu) – lakši su za razrađivanje jer ih klijent oseća kao nelagodne i spreman je da radi na njihovom razrađivanju
  • Ego sintoni (otpori bliski egu) – teži su za razrađivanje jer ih klijent oseća kao bliske, racionalne, socijalno prihvatljive i često kao deo sebe (karakterne crte i obrasci ponašanja na primer).

Razrađivanje otpora se sprovodi po određenom procesu koji treba da bude suptilan i nenametljiv. Mora da se krene od površnih osećanja, postepeno da se ide dublje i da klijent odluči da želi to da razradi. Klijent mora da učestvuje u procesu a ne da bude pasivna publika jer je on taj koji treba da preuzme odgovornost za posledice.

Najčešće emocije vezane za terapijski otpor su:

  • Bespomoćnost – „nemam adekvatne potencijale da sebi pomognem, znači bespomoćan sam, ne mogu ništa da promenim“
  • Stid – „svi misle o meni da ne vredim“
  • Strah – „šta ako otkrijem nešto jako ružno o sebi i poludim zbog toga“
  • Pogrešne predstave o terapiji i terapeutu – „vidim kako me gledate, sigurno razmišljate u sebi kako sam lud/glup/nesposoban, samo nećete da mi kažete“
  • Loša motivacija – „nisam ja došla da mene pitate, da sam znala sama bih rešila problem, vi meni trebate reći šta da uradim!“

Kada terapeut prepozna otpor i dobro odradi proces, koji uključuje:

  • Prepoznavanje
  • Suočavanje
  • Razjašnjavanje
  • Interpretaciju
  • Prorađivanje,

onda prorađivanje dovodi do prepoznavanja obrasca ponašanja koji se primenjuje u različitim situacijama, odnosima ili vremenskim intervalima i do postavljanja hipoteze koja se uvek iznova testira u novim situacijama.

Ako se otpor dobro razradi, računamo da smo izvukli najbolje iz njega i razrešenje nam donosi nove mogućnosti za promene koje su mnogo veće i lakše… Do sledećeg otpora koji se pojavi.

Najkorisnije za klijenta je da mu se objasni da kad upadne u otpor, a ne želi da ga razrađuje, praktično zaustavlja proces terapije i promene jer bez razrađivanja se ne može dalje. Taj zastoj u terapiji je sa jedne strane neophodan kako bi se razradile stvarno bitne teme iz nesvesnog, ali takođe mora i da se prevaziđe da bi terapija nastavila svojim tokom i da bi došlo do uspešnog završetka iste.

Zato, budite hrabri i pokušajte da pobedite sebe.

Vaš psihoterapeut,
Ivana Đorđević

19 thoughts on “Otpor u psihoterapiji

  1. htio bih vas nesto pitati u vezi otpora.
    Da bi se egu bliski otpor analiziro,potrebno ga je prvo uciniti ego dalekim otporom.
    No zanima me kako to uciniti?kako se to postize?
    To sto rajh zove objektivizacijom,udaljavanjem od ego sintonog otpora.
    Nadam se da ce te mi na ovo moc odgovorit,cao

    Sviđa mi se

  2. Zdravo Vlado,

    Pokusacu da odgovorim iako znam da nas moze odvesti u beskrajne prepiske jer ce uvek jos nesto biti nedovoljno razjasnjeno. Ako Vas dobro razumem, Vi bi zeleli da shvatite prakticnu primenu udaljavanja od ego sintonog otpora. Ne moze se ego uciniti dalekim otporom jer ono sto ga cini bliskim jeste cinjenica da mi to ne dozivljavamo kao otpor vec kao „deo nas“ (citajte deo naseg ega). Ono sto radite u stvari je udaljavanje od ideje „ja sam takav i oduvek sam bio“ ka ideji, ovo nisam stvarno ja nego sam samo usvojio kao svoje i smestio ga blizu svog ega.
    Praktican pr. „Tvrdoglava sam, ali ja to volim kod sebe. Bas ta upornost i tvrdoglavost me cesto vode do uspeha.“ Ova izjava pokazuje kako klijent ne dozivljava svoju tvrdoglavost kao otpor i ne zeli baviti se njome kako bi je razradili i uvideli zasto se uopste pojavila, nego ima stav da je oduvek bila takva i da je prosto to ona. Ako to promeni, onda menja sebe (a to ne zeli). Kako bi radili sa tim. U ovom primeru prvo bi vodili razgovor u smeru: „Da li se desilo nekada da Vas je tvrdoglavost kostala?“ Skoro je neverovatno da se neko nece setiti primera gde je zbog tvrdoglavosti izgubio neki odnos, osobu ili je krajnji rezultat bio negativan po klijentu. Tako smo poceli da stvaramo ideju kod klijenta da ipak to nije bas tako „iskljucivo pozitivna osobina“. Znaci radimo na celovitosti objekta. Onda dalji korak bi bio da ispitamo u kojim situacijama se najcesce javlja tvrdoglavost, u smislu, sta je tim situacijama zajednicko? Time bi kod klijenta pokrenuli razmisljanje u smeru da li sam ipak tvrdoglava samo kad neko kod mene izazove osecaj (u zavisnosti od klijenta: straha, ugrozenosti, nesigurnosti…). Dalji koraci poprilicno zavise od pravca koji koristite i od klijentovih odgovora na prethodna pitanja.

    Vidite problem sa Vasim pitanjima je sto zahtevate od nas da Vam damo konkretan odgovor na pitanje koje je previse generalno. Ovaj primer sam izmislila da bi Vam priblizila nacin rada, ali moram da se ogradim da bi sasvim bio drugaciji pristup ako se radi u klijentu koji je granicni slucaj, klijentu koji je anksiozan ili klijentu koji ima narcisticke crte licnosti. ZATO je problem odgovarati na ovakva pitanja. U praksi najcesce radite u okvirima svog usmerenja (u nasem slucaju u okvirima psihoanaliticke teorije) i po osecaju (intuiciji, nazovite kako god Vam milo) u trenutnoj situaciji.

    Nadam se da sam bar malo pomogla da razjasnite svoju dilemu.

    Srdacno,
    Ivana Djordjevic

    Sviđa mi se

  3. Kako sam ja shvatio,on treba da „rotira za 180 stepeni“pogled na te karakterne crte
    Prvo ih je vido kao svrsihodne,racionalne-no nakon sto mu se pocne stvarat ideja da bas i nisu toliko korisne,racionalne tada stvari dolaze na vagu,te nakon toga on shvata na temelju „dokaza“koje je sam uvidio,zakljucuje da je bolje ne imati te osobine,odnosno prepoznaje ih kao „neprijtelje u svojim redovima“(da upotrebim termin N.J.)te je tako „rotiro za 180 stepeni pogled na njih;pocelo je tako sto ih je vido ko racionaln,“uspjesne“nakon toga pocela mu se stvarat ideja da i nisu toliko racionalne svrhovite,jer iznosi prve „dokaze“(sad je vaga na sredini),te onda prevagnjuje na drugu strana(kad sve „proracuna“)vidi ih kao neracionalne,nesvrhovite i ne vode ga do“srece“.Te je stoga bolje promjeniti ih,ukloniti,ima takvo shvatanje.
    aKO IH ne prepozna kao sabotera,neprijatelja nece ih htjeti proradjivati.(logicno)
    Hvala na odgovoru.

    Sviđa mi se

  4. Jos nesto bih vas htio pitati.
    Rajh je cesto pisao o opasnostima interpretacija sadrzaja ida prije negoli su se neki otpori proradili(ega),te je pisao da tada interpretacije budu nepovratno bacene u vjetar prepravljanje gotovo neuspjeva,a otpor da tada moze postati nesavladiv teret,
    Dali to podrazumjeva da je napravljena nepopravljiva steta,odnosno „bolest“tom greskom postala neizljeciva?
    Prepostavljam da samoanalizom nemoze doci do „PREURANJENE“interpretacije jer zbog prisutnog otpora sam na sebi to covjek i ne vidi takvu „istinu“(interpretaciju)dok ne probije otpore.
    Postoji li mogucnost da samoanalizom „zablokirate“(odnosno nacinte nepopravljivu stetu nehotice)nesto sto kasnije ni terapeut nebih mogao korigirat?
    Cesto se moze procitati da samoanliza nije „sluzbeno“priznata,a da je se frojd uspjesno analiziro,no Fromm u VIGFM (1979) iz svega sudeci iznosi dokaze o frojdovoj „samoobmani“…manje sad vazno
    Mozda sam vam opet postavio „nezgodno pitanje za odgovorit“.CAO

    Sviđa mi se

  5. Ne mogu Vam dati konkretan odg.jer ne verujem u samoanalizu. Ne zato sto (ni)je prihvacena nego zato sto sam ubedjena da nismo sposobni da budemo objektivni kad smo mi u pitanju. Pokusala sam „samoanalizu“ snova i videla sam da je korist minimalna jer ne mogu zauzeti poziciju nepristrasnog „ogledala“ za sebe.

    Sviđa mi se

  6. Jos nesto bih htio pitat,
    Vec sam vas ranije pitao za TA,
    Odnosno nije mi jasna veza izmedju odluka i zakljucaka i automatskog aktiviranja obrambenih mehanizama.
    kod jednog TA terapeuta sam citao da te odluke donesene u djetinjstvu dovode do blokade energije(potiskivanja) i onda dolazi do simptoma…
    on navodi primjere nekih odluka(npr nikad vise necu plakati,nikad se vise necu suprostaviti itd,,,)
    e sada me zanima kakve to veze ima sa obrambenim mehanizmima,
    odnosno dali obrambeni mehanizmi potiskuju sve sto nije u skladu s tim odlukama(u ovom primjeru nagon da se suprostavimo,i nagon da zaplacemo?)
    rjesenje bi lezalo u promjeni te odluke…
    i nije mi bas najjasni taj pojam automatskog aktiviranja…i
    ta veza sa odlukama

    Sviđa mi se

  7. Dobro.
    Htio sam vas pitati jos nesto u vezi otuđivanja od karakterne crte,odnosno pretvaranja bliskog opora(ponasanja)u „strani“ otpor…
    No,ono sto ste zaboravili da mi spomenete u prethodnom tekstu na ovu temu jest to da je potrebno da pacijent ima kakvu takvu viziju sto ce dobiti ako napusti to izbjegavajuce ponasanje,(tu karakternu crtu…)
    Pa bih me zanimalo,kako se „stvara“ ta vizija,odnosno vizija o tome sto ce dobiti ako napusti to ponasanje(otpor).
    premda znam da je mozda i ovo pitanje na koje nije moguce dati konkretan odgovor,i mozda ne postoji“formula“…
    i isto tako ste napisali da se rad otudjenju racionalnog otpora,zavisi od tog jel pacijent narcist,ili je anksiozan…bas bi me zanimalo kako bi izgledalo otudjenje otpora kod takvih pacijenata…ako mozete da napisete u nekim kratkim crtama,premda znam da to nije bas prakticno i jednostavno…itd. Ako mozete,ukoliko ne,ok
    U svakom slucaju…hvala.

    Sviđa mi se

    • Postovani,

      Mislim da „vizija“ nije prava rec. Ono sto klijent (izvinite ali ja ne radim sa pacijentima) treba da razvije jeste svest o tome da ono sto dobija kad razradi otpor samo po sebi je zdraviji i zreliji izbor i donosi mu osecaj autenticnog uzivanja u tome. Uzecu primer sekundarne koristi. Ako depresivna osoba X ne dozvoljava sebi da izadje iz depresivnog raspolozenja, ona je na nesvesnom nivou odlucila da tim stanjem vise dobija nego sto gubi. Ono sto gubi je volju, inicijativu, zelju za zivotom, nadu, vrednost, bude preterano tuzna, ali dobija vecu paznju bliznjih ljudi koji se mnogo vise „trude“ oko nje kad je u losoj fazi nego kad joj bude bolje. Naravno taj izbor nije bas svestan. Onda, osoba treba pre svega da razume da nesvesno cini izbor i da nije samo nemocan posmatrac u bezizleznoj situaciji. Onda treba da razume razlog zasto je taj izbor napravila (u ovom slucaju za osobu X je teze da preuzme odg.za svoj zivot nego da bude u depresiju). Kad sve to uspe da prihvati, nece razviti „viziju“ nego ce samo objektivnije razumeti da nije bolje biti depresivan nego preuzeti odgovornost. Nisam Vam dala primer sa otporom ali mislim da je primer dovoljno jasan da razumete poentu.

      Na ovo drugo pitanje stvarno ne mogu odgovarati „ukratko“ jer realno odgovor ne moze biti kratak. Ali pratite nase nove tekstove pa cu verovatno nekada ponovo pisati o tome pa cete sami izvuci detaljan odgovor.

      Srdacno,
      Ivana

      Sviđa mi se

  8. Nemogu nesto da shvatim.
    Ovde ste poistovjetili otpor i depresiju.
    kazete klijent je odabrao depresiju,i treba da uvidi uzrok tog izbora;a to je da je teze preuzet odgovornost nego biti u depresiji.
    e sad znaci ako je pacijent izabro otpor.
    mogu da razumijem dva pitanja
    a to su:kakva je korist od otpora(to sam shvatio)
    i drugo pitanje sto je uzrok otpora(recimo moze biti strah,i to sam shvatio)
    ali nemogu da shvatim zasto je pacijent izabro otpor?
    to je trece pitanje koje me zbunjuje.
    Nije li isti odgovor na pitanje sto je uzrok otpora i na drugo pitanje zasto je pacijent izabro otpor( kar,crtu)?
    jer odgovor na pitanje zasto je pacijent ili klijent izabro otpor moze biti;izabro ga je jer ima korist od njega…
    neznam.zbunjuje me to pitanje:uzrok izbora otpora
    volio bih da to pojasnite

    Sviđa mi se

  9. Postovani,

    Uzela sam depresivne klijente kao paralelu. Nisam uopste poistovecivala. Valjda razumete koriscenje uporedjivanja zbog lakseg objasnjenja. Ako razumete zasto je klijent odabrao depresiju, onda cete razumeti i zasto je odabrao otpor.
    Odgovor na trece pitanje je nije isto koji je uzrok i zasto ga je klijent odabrao. gaje odabrao zato sto mu se cini (misli/nekako je sebe ubedio, vara se i td.) da ima vecu korist ako odabere otpor (na pr.izbegavanje neprijatnosti ili izbegavanje preuzimanja odgovornosti ili odrastanja i td.) nego ako odabere da se suoci sa istim i da ga razradi.

    Zao mi je sto me ne razumete, ali bolje od ovoga ne mogu da Vam pojasnim.
    A mozda (ne)razumevanje je samo Vas otpor 😉

    Pozdrav

    Sviđa mi se

  10. Dobro.I postavljo sam vam ova pitanja zbog zelje da samoanaliziram sebe.
    Premda kazete da ne vjerujete u samoanalizu,ERIch fromm,psihoanaliticar kojeg najvise cjenim,je vjerovo u samoanlizu,posebno se njome pozabavio u knjizi mislim,umjece zivljenja…
    dali imate neki savjet za nekog ko se pokusava samoanalizirati?nesto tako.
    Necu vam postavljati vise pitanja slicna,jer iako sam za 2 godine skupio „veliko“znanje iz psihoanalize i dalje samoanaliza „neide“mi.U mom gradu nema psihoanaliticara ni u okolini…ALI hvala na svim odgovorima

    Sviđa mi se

  11. Dragi Valdo,

    Hvala Vam na interesovanju. I dalje ne verujem u samoanalizu ali verujem u samopmoc pa cu Vam preporuciti jednu sjajnu knjigu za kraj nase prepiske;
    „Kako preziveti svoju porodicu“ – Robin Skiner i Džon Kliz

    Puno sreće u samorazvoju.

    Pozdrav,
    Ivana

    Sviđa mi se

  12. Postovana,
    moj partner polazi terapiju zbog seksualnog zlostavljanja u djetinjstvu.
    U njemu se javio strah da ce otkriti nesto o sebi i zbog toga „poluditi“.
    Od tada trazi svaki puta izgovor da ne dode.
    Moje pitanje je ..moze li to biti tocno. Da se osoba ne moze nositi s pojedinom stvarima i kad ih izgovori a se psihicki slomi i da steta bude veca od koristi.
    Ako se ovako nastavi , terapiju ce prekinuti.
    Ne znam trebam li ga nagovarati i moliti da nastavi.
    Njegove rane su duboke i teske i sama ne znam kako postupiti.
    Jako mi je krivo da poslije mnogih godina patnje izabere olaksi put i izabere jos patnje umjesto olaksavanja svojih problema.
    Rekao mi je da on ne moze ni nece pricati o tome ni meni ni terapeutkinji i to je to. Lijepo molim Vase misljenje o tome. Srdacni pozdrav, Ana

    Sviđa mi se

    • Draga Ana,

      Ako je Vaš partner svestan tog zlostavljanja, verovatno da ne postoji stvar koju može da iskopa koja je teža od toga.

      Da budemo načisto, nevezano za njegove razloge za početak terapije (kažete ide zbog seks.zlostavljanja ali to ne prica terapeutu?!-kako razrešiti nešto o čemu se ne priča zar ne?), NE MOŽE se poludeti tako.

      Ono što nazivate ludilom (psihoze) su vrlo kompleksna stvar i oni se javljaju „bez upozorenja“.
      Često kažem svojim klijentima, da ako se plaše da ce poludeti onda sigurno neće jer samim tim imaju svest o tom strahu i razvijaju simptome odbrane. Može se desiti da „poludi“ ako već ima genetsku predispoziciju za to plus ono sto tvrdite da je doživeo u detinjstvu ali to ne bi imalo nikakve veze sa terapijom. U tom slučaju bi se desilo bez obzira na to da li odlazi na terapiju ili ne.

      Što se Vas same tiče…ako se čovek uplaši na terapiji i odluči da pobegne,Vi tu ne možete ništa. To nije vaša zajednička borba već njegova sa njegovim demonima. Znam da bi želeli da mu pomognete ali jedini način jeste da mu ostavite prostora da „raste“ kao ličnost. Da sam donosi odluke makar i pogrešne. Znate, ako neko ide na terapiju i ne priča tako ključnu stvar, obično se uplaši kad dođu trenutci da oseća dovoljno poverenja u odnosu na terapeuta te da poželi da to podeli se terapeutom. E to JESTE zastrašujuće za njega ali isto i jedini način da se suoči sa tim.

      Nadam se da sam bila od pomoći.
      Zelim puno sreće oboma.
      Puno pozdrava,
      Ivana

      Sviđa mi se

  13. Moj partner ide od vec 8 mj na terapiju i ne taji da je bio sekaualno zlostavljan pred psihologinjom, razgovarali su o tome svaki put, ali ne moze prepricati dogadaj i navodi da postoje stvari o kojima ne smije ni miskiti, a kamoli izgovoriti ih. Uvjeren je da to psiholoski ne bi prezivio. Ja mislim da je rijec o otporu i da je bas o tome vazno govoriti.
    Medutim , ja sam zena i navikpa dam dijeliti svoje misli s drugima i nemam ptsp. On je vrlo povucena osoba, tesko stjece povjerenje u ljude i zapravo samo samnom govori o sebi.
    Ja sam prva osoba koja zna sto mu se dogodilo prije 4desetljeca. A sad ima 48 godina.
    I sad je stao . zato sam vas pitala moze li on mozda biti u pravu.
    Psihologinja kaze da on nikako nije „lud“ ni psihotican. Ima ptsp.

    Sviđa mi se

  14. Draga Ana,

    Verovatno jeste otpor ali to je i dalje njegova terapija. Mora verovati terapeutu da neće dopustiti da se „raspadne“. Ne smem sebi dozvoliti da dajem procene za osobu koja nije moj klijent ali napisala sam Vam iznad moje mišljenje.

    8 meseci nije dugo.
    Slažem se sa Vama da treba da istraje ali mora on to da odluči / želi. Ako i posustane u nekom trenutku budite tu za njega, nek to bude privremena odluka a ne trajna. Nemojte ga osuđivati niti pritiskati (što verujem da ne radite). Hoću reći nemojte sebi nabijati veću odgovornost nego što je realno imate. On bi to doživeo kao Vaše sažaljenje i kako mislite da je „slab“, a njemu treba da se podseti da je snažan i da to što se desilo mu ne može uzeti život. Verovatno samo on sam zna koliko mu je teško ali verujte u njega. Lepo je što brinete o njemu i što ga volite ali njemu više treba da povrati kontrolu nad svojim životom nego bilo šta drugo.

    Uputite ga na terapeuta. Podsećajte ga da terapeut ne misli da je lud i da mu treba više verovati. To što ne priča drugima sem Vama je poprilično razumivo jer bi deljenje toga bilo još veći gubitak kontrole.

    Želim Vam puno snage, strpljenja i ljubavi. Ako Vam mogu odgovoriti na još nešto slobodno pišite.

    Srdačno,
    Ivana

    Sviđa mi se

  15. Hvala Vam na iscrpnom odgovoru. Bacio mi je svijetlo na činjenicu da mu je važan osjećaj da ima kontrolu nad situacijom. Nisam do sad shvaćala koliko to njem znaći. sad mi je puno toga jasnije.
    Lijepi pozdrav, Ana

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor na Ivana Đorđević Odustani od odgovora

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s