Opsesivno-kompulsivni poremećaj ličnosti

Opsesivno-kompulsivni poremecaj

Moj prijatelj Milan je zanimljiva osoba. Ljudi mahom žele da budu u njegovom društvu… kad je dobro. Kad nije, njega nema… nestane. Prvi put kad sam mu kuvala kafu, zamolio me je da mu skuvam kafu sa dve kašičice šećera, ali da količinu podelim na tri tj. da mu sipam šećer iz tri puta. Mislila sam da se šali, te sam sipala 2 kašičice. Primetila sam da ne pije kafu, pa sam ga pitala u čemu je problem. Rekao je da mu je nedovoljno šećera (pri tom nije probao kafu). Dala sam mu šećer. Stavio nekoliko zrna na vrhu kašičice i u slast popio kafu. Kad smo ostali sami, pitala sam ga u čemu je „fora“. On mi je rekao kako „neke stvari“ moraju da se rade iz tri puta. Šećer u kafi je jedna od njih. Pitala sam šta ako popije kafu sa dve kašike šećera. Rekao je da bi to bilo strašno jer bi se nešto grozno desilo njegovoj porodici. Pitala sam što baš tri? Bio je zgranut što ne mogu to da pretpostavim sama: „Pa sa tri prsta se krstimo, sveto trojstvo, u pravoslavlju je sve tri puta. Zato neke stvari moramo da radimo po tri puta.“ Pitala sam ga koje druge stvari radi po tri puta i da li je pokušao da ih ne uradi tri puta da vidi šta će se desiti? Rekao je da je potpuno svestan da su besmisleni postupci. Naveo je primer da ako ne vidi da mu sipam iz dva puta ali mu slažem da sam to uradila iz tri puta, može popiti kafu. Ali ako vidi, onda neće moći. Pitala sam ga da li mu je palo na pamet da zatraži stručnu pomoć. Jako se uvredio. Rekao je da ako ga volimo trebamo ga prihvatiti takvog i da ne pokušavamo da ga menjamo. Nisam insistirala. Samo sam mu objasnila da sam to predložila jer pretpostavljam da je teško da se prođe dan sa toliko stvari koje osećamo da MORAMO da uradimo. Ako MORAM da vrata zatvaram iz tri puta, zamislite koliko je to na dnevnom nivou s obzirom na to da se odnosi na sva vrata, ne samo na spoljna?!

Razlike između OKP i OKPL

Ovaj primer koji sam navela najbolje opisuje kako izgleda opsesivno-kompulsivni poremećaj (OKP). On se često meša sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem ličnosti (OKPL), tako da ću za početak pokušati da napravimo distinkciju kako bi nam bilo jasno o čemu pričamo.

OKP je anksiozni poremećaj gde postoje prisilne misli koje izazivaju uznemirenost i osoba je prinuđena da uradi nešto povodom istih kako bi smanjila količinu uznemirenosti. Ovde osobe imaju svest o tome koliko su te misli iracionalne, a još više koliko je iracionalno da „radnje“ koje su prinudne mogu uticati na te misli. Oni su svesni toga da imaju problem, samo najčešće osećaju stid zbog svesnosti, pa retko traže pomoć dok potpuno ne postanu disfunkcionalni. Na primer, kada su prinude prenaglašene, osoba će se nekoliko puta vraćati da proveri da li je šporet isključen, te će zakasniti na posao.

OKPL, sa druge strane, je relativno trajna struktura ličnosti koja je disfunkcionalna. (Pogledajte bar jednu epizodu serije „Monk“ da bi dobili pravi utisak). To su ličnosti kod kojih je prenaglašena potreba za kontrolom, redom, preciznošću i perfekcijom. Detaljni su i metodični što ih čini jako dobrim, čak štaviše i poželjnim radnicima. Preterano planiraju i vole rasporede aktivnosti. Blago rečeno je ako kažemo da su „skloni“ perfekcionizmu jer oni neće ni uraditi stvar ako je nije moguće uraditi savršeno. Rigidni su i teško (skoro nikako) se adaptiraju na promene. Teško izražavaju bilo kakve emocije (pozitivne ili negativne). Kontrolišu ljude oko sebe, „teški su“, često kritikuju i takmiče se (kako bi potvrdili da su najbolji/savršeni). Ne razumeju niti prihvataju osećanja, ideje i ponašanje ostalih ljudi iz okruženja, bilo poslovnog bilo privatnog. Oni, za razliku od ljudi sa OKP nemaju opsesivne misli niti prinudne radnje, te tako njihova percepcija sveta je takva da su oni skroz OK, ali da drugi nisu OK. Smatraju da su uvek u pravu i da sve rade savršeno, najbolje i najispravnije. Iako na poslu nemaju često problema (osim možda zbog odlaganja kad nešto ne može savršeno da se uradi), u privatnom životu to nije slučaj iz očiglednih razloga. Grubo rečeno, kod osobe sa OKPL najviše trpi okruženje (porodica, poslovni saradnici, prijatelji), a kod osobe sa OKP najviše trpe oni sami. Kada ovako postavimo stvari, možete zaključiti da verovatno jedina dodirna tačka ova dva poremećaja je u sklonosti ka perfekcionizmu (iako se i tu razlikuje intenzitet). U ovom tekstu ćemo pisati o OKP. Razmišljajte da li možda poznajete takvu osobu? Pokušajte da je razumete i da joj pomognete da zatraži pomoć. Njeno stanje je poprilično teško i „troši“ osobu. Verovatno bi joj puno značilo kada bi neko „prepoznao“ i „ponudio“ ideju kako to možda i može da se reši.

potreba za uredjenoscu

Postavljanje dijagnoze

Da bi nekoj osobi bila postavljena dijagnoza opsesivno-kompulsivnog poremećaja, mora u određenom vremenskom periodu (dve nedelje ili duže) imati ili pregršt opsesivnih misli ili kompulsivne rituale ili pak miks oba. Simptomi treba da oduzimaju više od jednog sata u toku dana. Opsesivne misli su ideje, slike ili impulsi koji stalno pristižu u svest osobe i deluje kao da moraju da budu tu, kao da nastaju same od sebe. One su najčešće uznemiravajuće, naporne i obično se javlja osećaj kako je nemoguće odupreti im se. Osoba je svesna da su to „njene“ misli, ali istovremeno izgledaju moćno i kao da poseduju sopstvenu volju. Tim gore što im je sadržaj obično odbojan, odvratan i čudan. Osobe sa ovim poremećajem kao da ne razlikuju SEBE od svojih misli. Često se plaše impulsa da „urade“ nešto povodom tih misli jer bi to moglo značiti da će povrediti neku, čak i voljenu, osobu. Ako ste već dobili ideju o tome kako život ovih ljudi izgleda, neće vas čuditi što je ovaj poremećaj u bliskom kontaktu, da ne kažem prijateljskom, sa depresijom. Te tako, na žalost, ljudi sa OKP često imaju depresivne simptome, a oni koji pate od depresije, mogu razviti opsesivne misli tokom epizoda depresije. U oba slučaja jedno „pospešuje“ drugo, pa kad se povećaju jedni simptomi, pogorša se stanje i sa drugim simptomima.

Problem sa dijagnostifikovanjem OKP jeste u tome što se teško dolazi do pravih informacija o opsesivnim mislima. Ljudi sa OKP se stide istih (naročito njihovog sadržaja) te tako ako su samo opsesivne misli bez prinudne radnje, tu ne može pomoći čak ni porodica. Sve i da postoje opsesivne radnje, ljudi koji dugi niz godina žive na ovaj način su istrenirali sebe da to bude neprimetljivo i nenametljivo, te za okolinu nije lako da detektuje.

Opsesivni simptomi treba da imaju sledeće karakteristike:

  • osoba mora da ih prepoznaje kao svoje lične ideje, misli i impulse
  • mora da postoji makar jedna misao ili radnja koja se i pored otpora ponavlja (pored onih drugih koje mogu da postoje, a kojima se osoba više uopšte ne opire)
  • misao ili radnja koja se ponavlja ne sme sama po sebi biti nimalo prijatna (prosto oslobađanje od napetosti ili anksioznosti ne priznaje se kao zadovoljstvo u ovom smislu)
  • misli, slike ili impulsi moraju se neprijatno i neprekidno ponavljati
  • osoba shvata da je opsesija ničim izazvana i preterana

Kategorizacija opsesija i prinuda

  • strah od kontaminacije – pranje, čišćenje
  • potreba za simetrijom, precizno uređenje – naručivanja, uređenje, balansiranje, ispravljanje („samo pravo“)
  • neželjene seksualne ili agresivne misli ili slike – provera, molitve, „poništavanje“ akcije, traženje sigurnosti
  • sumnje (npr. da li je gas u kući isključen, vrata zaključana) – uporno ponavljanje provere
  • zabrinutost zbog bacanja nečeg vrednog – stara garderoba
  • misli i slike o povređivanju – sebe, deteta, roditelja, partnera itd.

cesto pranje ruku

Rasprostranjenost i starosne granice

Jedan je od najčešćih anksioznih poremećaja. Oko 2,5% populacije pati od OKP (od 1,7 do 4%). Podjednako se javlja i kod muškaraca i kod žena, mada je zanimljivost to da se često desi da se razvije (ili pojača ako već postoji) tokom trudnoće ili tokom predmenstrualnog perioda. Prvi simptomi poremećaja se kod oba pola obično javljaju u detinjstvu (oko desete godine života) ili u ranom odraslom dobu (u srednjim dvadesetim godinama). Nije neobično da se oboljenje javi i kod deteta mlađeg od pet godina. Simptomi OKP-a se izuzetno retko javljaju kod lica starijih od 35 godina. Osnovni simptomi su osećanje prisile, borba protiv nametnutih misli i radnji i svest o nelogičnosti i besmislenosti simptoma. Jedan od vodećih uzroka smrti ljudi sa OKP je samoubistvo. Procene ukazuju da je čak 10% pacijenata sa OKP pokušalo samoubistvo u adolescentnim ili odraslim godinama života.

Odakle potiče OKP? Kako se razvija?

Naučnici se generalno slažu da psihološki i biološki faktori igraju odlučujuću ulogu u izazivanju problema, ali se ne slažu oko toga kome dati primat od ta dva faktora. Važnu ulogu igra nasleđena predispozicija za razvijanje OKP (iako se ne može dokazati sa sigurnošću da li je to gen ili imitacija roditeljskih prinudnih radnji). Postoje i istraživanja u kojima se pominje nedostatak serotonina kao razlog, kao i infekcije streptokokama, ali o tome možemo u drugoj prilici. Međutim, iako svaki čovek može patiti od OKP, kod ljudi koji su po prirodi plašljivi, emotivni, nižeg samopouzdanja, nižeg samopoštovanja, kao i kod onih koji teže podnose nepravdu i kritiku, OKP se češće javlja. Naročito se povezuje sa ljudima koji su skloni perfekcionizmu, kao što smo i pre naglasili.

Koristi terapije

Kompulsivno-opsesivni poremećaj je teško stanje da biste se sa njim izborili sami. Naročito ako dugo traje. Oporavak može biti dug i spor, ali znatno unapređuje kvalitet života. Ima dva osnovna pristupa. Jedan je medikamentozni, a drugi psihoterapijski. Naravno, mogu se i kombinovati, ukoliko je u pitanju psihijatar.

Psihodinamski pristup će postaviti cilj da se preispitaju uverenja OKP osobe o osećanjima ljutnje, zabrinutosti, sumnje, samoprezira, inferiornosti, doživljaju zadovoljstva, mržnje… Tokom terapije, slabiće delovi ličnosti koji postavljaju stroge moralne kriterijume i osoba koja ima OKP se uči da razlikuje grešku od greha, a sebe od svog postupka. Najvažnije je da shvati da, čak i onda kad zaista uradi nešto pogrešno i loše, to ne znači da je loš i zao čovek tj. da shvati da mi nismo naši postupci.

Kognitivno-bihejvioralna terapija (CBT) ohrabruje pacijente da razmisle o svojim iskustvima i analiziraju stvarnost problema. Iako ne verujete u početku, pokušajte da se suzdržite od proveravanja stvari ili pranja ruku. Kada jednom shvatite da opasnost nije realna, moći ćete ponovo da uživate u životu. Ova terapija uči da svako ponekad treba i sme da bude nesiguran i uznemiren zbog nečega.

Nekoliko reči za kraj…

Opsesivno-kompulsivni poremećaj podrazumeva i opsesiju i kompulsiju (prinudu). Simptomi mogu biti vrlo neugodni i veliki potrošači vremena. Nekome ko smatra da će mu stan biti opljačkan dok je na poslu (opsesivna misao), proveravanje iznova i iznova svih vrata i prozora u stanu (kompulsivno ponašanje), može oduzeti puno vremena. Ako imate nekog bliskog sa sličnim problemom ili ako ste to Vi sami, zapamtite: „rana intervencija“! Što pre se krene sa terapijom to su veće šanse za brži oporavak. Recite sebi da zaslužujete da uživate u cveću pored puta do autobuske stanice umesto da se osećate bespomoćno u odnosu na misli koje nikako ne možete da kontrolišete. Nađite terapeuta za koga osećate da ćete moći u jednom trenutku da izgradite poverenje i krenite već sutra.

Srećno!

Ivana Đorđević
O.L.I. sertifikovan psihoterapeut

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s