Shizoidni poremećaj ličnosti

to nisam jaShizoidni poremećaj ličnosti, prema DSM-IV klasifikaciji, spada u grupu čudnih, ekscentričnih i neobičnih. Ove osobe se najčešće koriste mehanizmima projekcije i fantazije. To znači da najčešće svoje negativne osobine pripisuju (vide ih u) drugima i naginju stvaranju imaginarnog sveta koji pomaže osobi da živi sa svojim nedostacima.

Kao i kod ostalih poremećaja, njihove crte ličnosti i psihološki mehanizmi su trajno rigidni, neprilagođeni i neprilagodljivi sredini i u velikoj meri ometaju svakodnevno funkcionisanje. Za ovaj osećaj neprilagođenosti, možemo reći da je hroničan i da se ispoljava u međuljudskim odnosima i preko nefunkcionalnih stavova i ponašanja.

Kako ovaj poremećaj izgleda u različitim sferama ličnosti?!

  • Kognicija – kroz pogrešne predstave o sebi, drugima i okolini, koje mogu dovesti do pojave pogrešnih ideja i zaključaka. Nedostatak bazičnog poverenja dovodi do toga da druge percipiraju kao pretnju i kao posledica toga, njihova reakcija se svodi na povlačenje u sebe sa minimalnim kontaktom sa spoljnim svetom.
  • Emocije – ovi ljudi izgledaju kao da uopšte nemaju emocije, čak i u situacijama koje su zapravo jako emotivno obojene. Te tako, nije im samo problem da izraze (osećaju) sreću i zadovoljstvo, već i da ispolje bes i ljutnju.
  • Socijalni odnosi – izgleda kao da je potpuno odsutna želja za kontaktom sa ljudima iz okruženja (ponekad čak i sa najužom porodicom).
  • Kontrola impulsa

Da malo pojasnimo…

Ovi ljudi nisu sposobni za sklapanje intimnih prijateljstava, pride, još su manje sposobni da ih održavaju. Ponekad imaju jednog prijatelja što može biti determinisano i nekim spoljnim okolnostima (npr. fizičke blizine), ponekad ni jednog, a ponekad je to samo najuža porodica. Njima najviše „paše“ usamljenički način života. Teško izražavaju i stupaju u kontakt sa svojim emocijama, tako da drugima neretko deluju emotivno hladni i suzdržani, katkad i uobraženi. Čak šta više, pošto izbegavaju intimnost, deluju samodovoljno. Skloni su introspekciji i maštanju, ali ne dozvoljavaju sebi da osete skoro pa nikakvo zadovoljstvo. Njihovi emocionalni odgovori, čak i kad se radi o važnim životnim pitanjima, su neprikladni.

U emotivnim odnosima (što se može zaključiti iz ovog iznad) su neadekvatni. Često, ne ulaze u brak ili stabilnije veze, a nedostaje i želja za seksualnim iskustvima, jer i u seksualnom doživljaju im nedostaje osećaj zadovoljstva. Mogu se povezati sa svojim ljubimcima.

Sposobnost za rad je ograničena na poslove koji ne zahtevaju interakciju i koji se mogu raditi „usamljenički“. Današnji razvoj tehnologije im omogućava da funkcionišu i rade iz udobnosti svog doma i bez potrebe za preteranim kontaktom sa spoljnim svetom. Dakle, ovaj tip izolacije bi im bio od pomoći da bar u poslovnom smislu budu adaptirani.

shizoidni poremecaj

Kako nastaje shizoidni poremećaj ličnosti?

Kao i do sad, možemo reći da je odgovor na ovo pitanje kompleksan i da moramo tražiti uzroke u kombinovanim uticajima i bioloških i genetskih i psiholoških i socijalnih faktora. Neki naučnici su pronašli biološke markere koji su vezani za shizofreniju, i isti ti su pronađeni i kod ljudi koji imaju shizoidni poremećaj. Međutim, da li će dete sa shizoidnim poremećajem „prerasti“ u osobu koja ima shizoidni poremećaj ili će oboleti od shizofrenije, još uvek ne možemo predvideti.

Psihoanalitičari imaju svoju teoriju nastanka ovog poremećaja. Naime, oni veruju da ovaj poremećaj nastaje jako rano u razvoju i da je dominantni mehanizam koji ovi ljudi koriste cepanje (popularnije spliting). Cepanje je mehanizam koji koriste sva deca. Ovaj mehanizam podrazumeva da dete ne može shvatiti da je ista osoba (mama) u isto vreme i objekat koji daje zadovoljstvo i objekat koji frustrira. Vremenom, kako se razvija, dete uči da „zalepi“ ove suprotnosti i počinje da prihvata da isti objekat može i davati zadovoljstvo (biti dobar i negujući) i frustrirati (da uskraćuje zadovoljstvo i da frustrira). Međutim, ne uspeju sva deca da „zalepe“ ideju o objektu ljubavi. Neka od njih zadrže ideju „pocepanosti“. Kad odrastu, ovi ljudi nemaju toleranciju na frustraciju zato što ne vide „širu sliku“ te imaju konstantne prelaze od idealizacije jedne osobe (odnosa, situacije), do njenog potpunog obezvrednjavanja. Ovaj mehanizam se koristi kako bi se dete zaštitilo od svog osećaja sirove agresivnosti.

Pošto je sirova agresivnost prejaka za kapacitete deteta, ono iskoristi mehanizam izolacije emocija kako bi podnelo jačinu te emocije i potrebe. Uzmimo primer da je dete prirodno očekivalo i želelo maminu ljubav, pažnju i nežnost, i trudilo se na različite načine da je dobije (kako je nije dobijalo ili je dobijalo u nezadovoljavajućim količinama), međutim nije uspelo. Taj neuspeh je bio jako bolan i dete se osećalo odbačeno, nevažno i bezvredno. Tada, dete „odluči“ (ne pričamo o svesnoj odluci naravno) da nikada više neće ući u emotivni odnos u kojem bi rizikovalo da daje i traži, a da mu to ne bude uzvraćeno, tj. da bude ponovo odbačeno. Tako, dete izoluje (sakrije) svoje emocije čak i od sebe kako bi se zaštitilo. Znači BLISKOST = OPASNOST.

Suština ovog poremećaja je suštinski tužna. Već smo pisali o glađu za ljubavlju, ali razlika je u tome što ova deca NIKADA nisu osetila zadovoljenje potrebe za ljubavlju. Sa jedne strane imaju duboku potrebu da je osete, ali sa druge strane duboko ukorenjen strah o tome da postoji makar i najmanja verovatnoća da neće biti uzvraćena, dovodi do nemogućnost ostvarivanja tih odnosa. Možemo reći da osećaju „bazično nepoverenje“ u odnosu na spoljni svet, pa pošto je svet jedno okrutno i opasno mesto, onda je najbolje zakopati svoju ličnost i sve što jesu tako duboko, da i oni sami izgube kontakt sa njom. Njihov osećaj odbačenosti i nepovezanosti sa svetom je u stvari kopija osećaja koji je izazvala majka, neodgovarajući na detetove potrebe. To je kod njih trajan osećaj.

Psihoanalitički, njihove majke nisu se emotivno povezale sa svojom decom. One su brinule o njima (higijena, hranjenje, osnovne životne potrebe generalno), ali im nisu „davale“ emocije. Majke su odigravale svoju funkciju kao roboti (beživotno). Znači, nisu bile saosećajne, niti su bile sposobne da preuzmu i odrađuju funkcije koje bi dete kasnije moglo da preuzme i internalizuje. Znači, osnovni nedostatak u dinamici ovog odnosa jeste majčino saosećanje (razumevanje bebinih potreba i smanjenje anksioznosti). Ako majka ne može da to omogući (iz bilo kojih razloga), dete će se osećati odbačeno i postaće preterano oprezno u odnosu na spoljni svet. Već smo pominjali njihov osećaj samodovoljnosti. Ovo je momenat gde ova deca razvijaju taj osećaj. Ako majka nije uspela da prepozna i zadovolji njegove potrebe, onda i dete to nije imalo od koga da usvoji (internalizuje), što suštinski znači da nije formiralo strukturu ličnosti. Ako se ova deca osećaju izolovano od majke, kasnije će osećati isto u odnosu na spoljni svet. Osećaće se beživotno. To dolazi iz ideje da šta god budu radila ili postigla, to neće biti prepoznato ili vrednovano. Samim tim, zašto bi ulagali emotivno u život kada nema svrhe. Unutrašnji osećaj koji dominira kod njih jeste osećaj praznine.

schizoid.jpg

Dijagnostifikovanje

A. Pervazivni obrazac nezainteresovanosti za socijalne odnose, ograničenog raspona izražavanja emocija u međuljudskim situacijama, koji možemo dijagnostifikovati u ranom odraslom dobu. Ispoljava se u raznim situacijama. Za uspostavljanje ove dijagnoze moramo uzeti u obzir najmanje četiri od sledećih indikatora:

  1. Niti žele odnose, niti uživaju u bliskim odnosima, uključujući i odnose s članovima porodice
  2. Gotovo uvek biraju samostalne, usamljeničke aktivnosti
  3. Gotovo da uopšte nisu zainteresovani za seksualna iskustva s drugom osobom
  4. Uživaju u vrlo malo, ili nimalo, aktivnosti
  5. Nemaju bliskih prijatelja ili osoba od poverenja, osim (možda) najbližih članova porodice
  6. Često su nezainteresovani za druge, izgledaju indiferentno prema tuđim naklonostima ili imaju emocionalnu tupost

B. Potrebno je naglasiti da se shizoidni poremećaj ličnosti ne javlja isključivo u toku shizofrenije, nekog drugog psihotičnog poremećaja ili pervazivnog razvojnog poremećaja i da ne nastaje kao rezultat neposredne fiziološke posledice nekog opšteg zdravstvenog problema.

Zbog toga što su poremećaji ličnosti dugotrajni obrazac, oni se najčešće dijagnostikuju u odraslom dobu. Ne dijagnostikuje se u detinjstvu ili adolescenciji, jer su deca i tinejdžeri u konstantom razvoju. Međutim da bi se ovaj poremećaj dijagnostikovao kod deteta ili tinejdžera, naznake bi morale da budu prisutne najmanje godinu dana.

Lečenje shizoidnog poremećaja ličnosti

Ono što ljudi (okruženje klijenta) imaju problem da razumeju jeste fiksna priroda ovog poremećaja. Okruženje često zastupa stav da to nije „ništa strašno“ i da se može rešiti. Ako ponašanje perzistira duže vreme, onda će okruženje zaključiti da klijentu nedostaje volje za promenu. Proces je jako dugačak i težak. Uključuje dugotrajnu psihoterapiju koja može biti propraćena medikamentima. Što se tiče shizoidnog poremećaja, jako korisno može biti uključivanje klijenta u grupnu ili porodičnu terapiju. Da ne zaboravimo da postoji nekoliko otežavajućih razloga u ovom procesu. Pre svega, tu je poricanje da problem postoji, a onda i upornost simptoma koji mogu negativno da utiču na terapijski odnos. U većini slučajeva, terapija može biti bar delimično efikasna u smislu bolje adaptacije jedinke u socijalnom miljeu.

 

Dipl. psiholog i O.L.I. psihoterapeut
Ivana Đorđević

Advertisements

2 thoughts on “Shizoidni poremećaj ličnosti

  1. Sviđa mi se ovaj članak jer je jednostavno napisan za prosječnog čovjeka da razumije a ne ono kad ti doktor objašnjava ko da ti govori engleski malo me zajebava čirilica davno sam ja to učio nikad nisam imao pozitivnu ocjenu iz toga ali je svejedno dobro čitam ali pisanje mi baš ne ide ali to nije ni bitno pitanje glasi koja je razlika iz šizoidnog ili šizotipnog poremečaja kojeg ja imam F21 terapija vaira-v i diazepam 0-0-10 i jedno i drugo bilo bi mi drago da sam bliže ali šta je tu je može i ovako putem e-maila sorry na pisanju nikad nisam volio pisat točke ,zareze,pozdrav s poštovanjem mario

    Sviđa mi se

  2. Dragi Mario,

    Hvala Vam što čitate i komentarišete. Pre svega, mi radimo i skype seanse tako da u tom kontekstu, komunikacija nije problem, ali što se tiče dijagnoza moram se ograditi jer nisamo psihijatri već psiholozi-psihoterapeuti. Mislila sam tokom ovog meseca da pišem tekst o tome (shizotipni poremećaj i razlike), pa ćete onda moći da podelite svoje iskustvo sa nama u smislu da li se Vi osećate bliže tome ili teksta iznad. Nemojte se baviti šiframa i dijagnozama. Oni trebaju služiti samo da bismo bolje razumeli dinamiku a ne da odrede osobu i njen život. Ubeđenja sam da kad se dobar terapijski odnos uspostavi, može se pronaći načina da bilo kojoj osobi bude bolje (ne lakše nego bolje). Verovatno ćete videti tekst kad bude izašao, a ja ću očekivati Vašu kritiku kako bi svi mi naučili nešto više o tome kako se osećaju ljudi sa tim problemom.

    Puno Vas pozdravljam,
    Ivana

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s