Shizotipni poremećaj ličnosti

 

shizotipni poremecaj licnosti 2

Imala sam nameru da se zaustavim sa poremećajima ličnosti kod shizoidnog, jer neki psihijatri smeštaju shizotipni poremećaj u mentalne poremećaje, a ne u poremećaje ličnosti. No, to sada i nije bitno. Malo sam istraživala o ovom poremećaju i pokušaću da pomognem  ljudima koji ga imaju ili imaju nekog koga vole sa ovim problemom da ga bolje razumeju. Ovaj poremećaj predstavlja neku vrstu prelaznog oblika između shizofrenije i perzistentnih poremećaja sa sumanutošću, pri čemu ova grupa nije jasno odvojena od simpleks shizofrenije niti od shizoidnog ili paranoidnog poremećaja ličnosti. To otprilike znači da je jako teško doneti ovu dijagnozu i stati iza iste. Često ćete čuti ljude koji imaju ovaj poremećaj kako im različiti psihijatri „dodeljuju“ različite dijagnoze. Neki od ovih poremećaja se „preklapaju“, da tako kažemo.

Osnovne karakteristike ovog poremećaja predstavljaju ekscentrično ponašanje, anomalije u mišljenju i afektu bez karakterističnih znakova shizofrenije (sumanute ideje, halucinacije, dezorganizovan govor i ponašanje). Obično se javlja kod ljudi koji imaju genetsku predispoziciju za shizofreniju. Nema jasnog početka bolesti.

Simptomi su različiti: neadekvatne, zaravnjene ili uzdržane emocije, socijalno povlačenje, čudno, neobično i nastrano ponašanje i spoljni izgled, neodređen i metaforičan govor ali bez rasula misli (prisutno kod shizofrenije), verovanje u telepatiju, „šesto čulo“. Mogu se javiti sumnjičavost i paranoidnost, neobična iskustva u sferi percepcije. U detinjstvu obično postoji preokupacija bizarnim sadržajima. (izvor)

Shizotipni poremećaj ličnosti je pervazivni model nedostataka u socijalnim i interpersonalnim odnosima, izraženom akutnom nelagodom u bliskim odnosima (i smanjenim kapacitetom za njih) kao i iskrivljenim kognitivnim i perceptivnim poimanjem i ekscentričnim ponašanjem. Često imaju ideje odnosa (tj. pogrešno tumačenje običnih životnih situacija i spoljnih događaja koji kao da imaju posebno i neobično značenje baš za tu osobu). To treba razlikovati od sumanutih ideja odnosa u kojima je verovanje podržano sumanutom uverenošću.

Ove osobe mogu biti sujeverne ili zaokupljene paranormalnim fenomenima koji su izvan normi njihove supkulture. Mogu osećati da imaju posebnu moć predosećanja događaja ili čitanja tuđih misli. Mogu verovati da imaju magičnu kontrolu nad drugima, koja se može primeniti direktno ili indirektno preko praktikovanja magijskih rituala. Mogu postojati čulne promene (npr. osećaju da je druga osoba prisutna ili čuju glas koji mrmlja njihovo ime).

Govor im može sadržati neobične ili idiosinkratičke fraze i konstrukcije. Često je nejasan, isprazan i udaljuje se od predmeta, no bez stvarne derealizacije i inkoherencije. Odgovori mogu biti ili previše konkretni ili previše apstraktni. Osobe s ovim poremećajem često su sumnjičave i mogu imati paranoidne ideje. Obično nisu u stanju ispoljiti pun raspon osećanja i međuljudskih znakova koji je potreban za uspešne odnose i tako se često čini da su im interakcije s drugim neprikladne, krute ili ograničene. Ove osobe često se smatraju čudnima ili ekscentričnima zbog neobičnog manirizma i neobičnog načina odevanja.

Osobe s ovim poremećajem doživljavaju međuljudske odnose problematičnim i osećaju se neugodno u odnosima s drugim ljudima. Iako mogu izražavati nezadovoljstvo zbog nedostatka tih odnosa, njihovo ponašanje upućuje na smanjenu želju za bliskim kontaktima. Kao rezultat toga imaju malo, ili nimalo bliskih osoba. U socijalnim situacijama su anksiozni, naročito u onima u kojima učestvuju nepoznati ljudi.

Ući će u interakcije s drugim ljudima ako moraju, ali radije se drže sebe jer osećaju da su različiti i da se ne uklapaju. Njihova socijalna anksioznost ne popušta lako čak i ako provedu više vremena u toj situaciji ili bolje upoznaju ljude, iz razloga što je ta anksioznost obično vezana uz sumnju u motive drugih ljudi. Na primer, kad je na nekoj večeri, neće postati opušteniji kako vreme prolazi, nego će čak postati napetiji i sumnjičaviji.

Uglavnom dolaze na lečenje zbog propratnih simptoma anksioznosti, depresije ili drugih disforičnih osećaja. U odgovoru na stres mogu imati prolazne psihotične epizode (traju nekoliko minuta ili sati), iako obično ne traju dovoljno da bi se opravdala dodatna dijagnoza kao što je akutni psihotični ili shizofreniformni poremećaj. Više od polovine može u anamnezi imati bar jednu veliku depresivnu epizodu. Prevalencija shizotipnog poremećaja je oko 3-4 %. Tok bolesti je stabilan.

shizotipni poremecaj licnosti 1

Simptomi shizotipnog poremećaja ličnosti

Kriterijumi DSM IV klasifikacije za shizotipni poremećaj ličnosti su:

A. Pervazivni model socijalnih i interpersonalnih deficita izraženih akutnom nelagodom u bliskim odnosima (i smanjenim kapacitetima za njih) kao i iskrivljenim kognitivnim i perceptivnim poimanjem i ekscentričnim ponašanjem, koji počinje do rane odrasle dobi i ogleda se u raznim situacijama kroz najmanje pet od sledećih obeležja:

  1. ideje odnosa (bez sumanute ideje odnosa)
  2. čudna verovanja ili magijsko razmišljanje koje utiče na ponašanje i ne podudara se sa supkulturnim normama (npr. sujeverje, verovanje u vidovitost, telepatiju ili šesto čulo; kod dece i adolescenata bizarne fantazije ili preokupacije)
  3. neobična perceptivna iskustva (uključujući promenjeno doživljavanje svog tela)
  4. čudno razmišljanje ili govor (npr. isprazan, metaforičan, predetaljan ili stereotipan)
  5. sumnjičavost i paranoidne ideje
  6. neprikladni i ograničeni afekti
  7. ponašanje ili pojava koja je čudna ili ekscentrična
  8. nemaju bliskih prijatelja ili poverljivih osoba, osim rođaka prvog kolena
  9. preterana socijalna anksioznost koja se ne smanjuje s upoznavanjem, i više je povezana s paranoidnim strahovima nego s negativnom procenom samog sebe

B. Ne javlja se isključivo u toku shizofrenije, poremećaja raspoloženja s psihotičnim obeležjima, drugog psihotičnog poremećaja ili pervazivnog razvojnog poremećaja.

Diferencijalna dijagnoza: može se razlikovati od sumanutog poremećaja, shizofrenije i poremećaja raspoloženja sa psihotičnim crtama, jer te poremećaje karakteriše razdoblje stabilnih psihotičnih simptoma (npr. sumanutosti ili halucinacija). Da bi se mogla dati dodatna dijagnoza shizotipnog poremećaja ličnosti, poremećaj ličnosti morao je postojati pre početka psihotičnih simptoma i mora trajati i kad su psihotični simptomi u remisiji.

Može biti vrlo teško razlikovati osobe sa shizotipnim poremećajem ličnosti od heterogene skupine usamljene, čudne dece čije ponašanje karakteriše izrazita socijalna izolacija, ekscentričnost ili posebnost jezika, a čije dijagnoze verovatno obuhvataju blaže oblike autističnog poremećaja, Aspergervog poremećaja, te poremećaja jezičkog izražavanja i mešovitog poremećaja jezičkog izražavanja i razumevanja. (izvor)

Kako nastaje shizotipni poremećaj ličnosti

Psihoanalitički rad sa njima ukazuje da oni imaju osećaje i da žele odnos s drugima, ali da su razvojno „zamrznuti“ u ranim stadijumima predobjektnih odnosa. Izgledaju kao da su se odlučili izolovati, jer ono što nisu dobili od majke ne pokušavaju dobiti od drugih zamenskih važnih figura. Često se osećaju uhvaćeni u jednom od dva sklopa anksioznosti: ako su preblizu, zabrinuti su zbog preplavljivanja i spajanja sa objektom, a ako su predaleko, osećaju se izgubljeno. Veliki deo razumevanja njihovog unutrašnjeg sveta proizilazi na osnovu rada britanskih teoretičara objektnih odnosa. Ballint ih je video kao osobe koje ne mogu uspostaviti odnos zbog nedostatka bazičnog kapaciteta, a ne zbog konflikta (što bi bilo kod neurotičnih klijenta).

Deca koja su doživela svoju majku kao onu koja ih odbacuje, mogu se povući od spoljnog sveta. A potrebe te dece rastu sve dok ne prerastu u nezasite. Tada se boje da njihova požuda može progutati majku i ostaviti ih opet same. Osećaju da najbliži objekat koji najviše trebaju može biti uništen njihovom sopstvenom inkorporacijom.

To Fairbairn opisuje kroz Crvenkapicu gde je proždirući vuk projekcija oralne požude. Kao što je Crvenkapica mogla isprojektovati svoju pohlepu u vuka, tako deca isprojektuju svoju pohlepu u majku, koja onda postaje proždiruća i opasna. Ta infantilna dilema ostaje zamrznuta i oni se prvo boje da će proždreti drugoga, a onda da će biti progutani. Stoga odnose doživljavaju kao opasne i izbegavaju ih, osećajući se pri tome prazni i sami sa „kompromisom“ u kojem se simultano prilepljuju i odbijaju drugi.

Žive pod stalnom pretnjom proganjanja i dezintegracije. Ljubav izjednačavaju sa pretapanjem sa drugom osobom, gubitkom nečijeg identiteta i uništenjem druge osobe. Kada konačno dozvole svom terapeutu pristup u svoj unutrašnji svet, otkriće omnipotentne fantazije. One služe da obgrle fragilno samopoštovanje i ublaže anksioznost zbog self dezintegracije. Imaju omnipotentne fantazije obrnuto proporcionalne svom nivou samopoštovanja, slično kao kod paranoidnog poremećaja ličnosti.

Zbog nedostatka dobrog unutrašnjeg selfa i objektnih ideja koji bi im trebali pomoći za bazičnu učinkovitost, nasuprot uspehu u odnosima, odnosno karijeri, klijent zapošljava svoje omnipotentne fantazije da premoste taj nedostatak i direktno zadovolje svoje grandiozne potrebe. Osećaju jak stid zbog svojih fantazija i odbijaju ih podeliti sa terapeutom sve dok se ne osećaju sigurno u odnosu.

rad sa klijentom.jpg

Terapija shizotipnog poremećaja ličnosti

Shizotipnim klijentima se može pomoći preko individualne ekspresivno-suportivne terapije i grupnom psihoterapijom ili njihovom kombinacijom.

Ali zbog zahteva za interakciju u grupnom setingu kod njih će to izazvati izrazitu anksioznost, te će većina od njih biti sklonija započeti terapiju individualnim procesom. Većina skorašnjih radova iz tog područja predlaže da se terapeutski rad sa tim klijentima usmeri na internalizaciju terapeutskog odnosa, a ne na interpretaciju konflikta.

Zadatak terapeuta bi bio „odleđivanje“ zamrznutih objektnih odnosa, osiguravajući novo iskustvo povezanosti. Shizotipni stil povezanosti proizlazi iz neadekvatnih najranijih odnosa s roditeljskim figurama što se naziva primarna maturacijska greška. Drugim rečima, oni mogu ići kroz život distancirani od svih. Terapeut mora pronaći put kako da dođe u odnos s klijentom na korektivni maturacijski put. Ne sme dozvoliti da bude odbačen ili otuđen kao i svi drugi u klijentovom životu. Reći da je terapeutov cilj da osigura novi odnos za internalizaciju zvuči naoko jednostavno. Ova strategija je puna velikih prepreka. Prva je da je klijentov model življenja bez odnosa, a terapeutovo nastojanje je usmeriti takvu osobu na povezanost. Za očekivati je da terapeutov trud da uspostavi novi model življenja sa odnosima bude dočekan sa emocionalnom distancom i dugim ćutnjama.

Terapeut mora imati izvanredno strpljenje zbog sporog i mukotrpnog procesa internalizacije. Treba i usvojiti permisivni prihvatajući stav o ćutnjama. Specifičnost tih ćutnji je da one ne predstavljaju samo otpor već specifični način neverbalnog komuniciranja koji može osigurati osnovne informacije o klijentu.

Terapeutova emocionalna reakcija može biti početni izvor informacija o njemu. Kada se ćutnja produži, terapeut mora biti oprezan da ne okrene situaciju i ne projektuje sopstveni self i objektne reprezentacije u pacijenta. Ovaj model lečenja zahteva od terapeuta da je sposoban da primi pacijentove projekcije i da prati sopstvene bez da se zaplete u svoje kontratransferne „acting-out-e“. Terapeut mora pronaći način na koji će pričati i biti sa klijentom, moći prihvatiti njegove neintegrisane aspekte unutrašnjeg objektnog sveta i vratiti mu u obliku koji klijent može prihvatiti.

Odluka da ne interpretira može biti najjača strategija u radu sa ovim klijentima. Ako se ćutnja protumači kao otpor, klijenti se mogu osećati odgovorno i poniženo zbog njihove nesposobnosti da komuniciraju. U drugu ruku, suzdržavanje od interpretacije i prihvatanje tišine, može legitimizirati to lično nekomunikativno jezgro selfa. Ali kod određenog dela klijenata, terapeut mora poštovati tihi self. To može biti tehnički jedini mogući pristup za izgradnju terapijskog saveza.

Terapeut je osoba koja izrazito vrednuje interpersonalni odnos. Mi želimo značiti nešto svojim klijentima. Prihvatanje tišine bez odnosa u suprotnosti je sa našim psihološkim predispozicijama. Mi po prirodi stremimo da opteretimo klijenta sa našim očekivanjima da bi oni trebali biti drugačiji nego što su sada. Posebno želimo da naši klijenti pričaju sa nama i budu sa nama u odnosu.

Očekivano je da će klijenti dati pozitivan odgovor na terapijski odnos koji je otvoren, empatički prihvatajući i tolerantan. Počeće pričati o skrivenim aspektima selfa eventualno integrirajući ga u mnogo kohezivniju strukturu. Na početku psihoterapijskog procesa teško je prepoznati koji će klijenti imati više koristi od takvog pristupa. Stone je sugerisao da su to oni klijenti koji imaju neke depresivne simptome ili imaju kapacitet za emocionalnu toplinu i empatiju.

On je upozorio terapeute na ekscesivna kontratransferna očekivanja, jer se kod tih klijenata može očekivati samo ograničen napredak. Veliko nestrpljenje koje izbija može preplašiti ili posramiti klijenta. Terapeut mora biti svestan razočaravajuće mogućnosti da klijent može napredovati ali u drugim sferama, a ne u odnosima.

Generalno, klijenti sa boljim ego funkcionisanjem (koji bolje testiraju realnost, bolje prosuđuju, sa manjim kognitivnim zastojem) će postići veći napredak od onih sa dubljim oštećenjem ego funkcija. Sa poslednjima, terapeut mora poslužiti kao pomoćni ego, podupirući klijenta u rešavanju za njega teških zadataka kao što su testiranje realnosti, prosuđivanje i diferencijacija selfa od objekta. Stone je istakao da kod shizotipnih, kao i kod shizofrenih, treba puno više od ekspresivno-suportivne psihoterapije, odnosno da takvi klijenti trebaju i učenje socijalnih veština, reedukaciju kao i različite vrste socijalne podrške.

Dinamska grupna psihoterapija

Uopšteno, ovi klijenti su primarno kandidati za grupnu psihoterapiju, jer je ona usmerena na pomoć u socijalizaciji što i jeste njihova glavna boljka. Članovi grupe mogu funkcionisati kao rekonstruisana porodica i kao takve ih mogu internalizirati umesto mnogo strašnijih i negativnijih unutrašnjih objekata.

Mogu imati koristi već i od samog redovnog izlaganja drugima. Nekima od njih grupa je jedini socijalni kontakt koji imaju. Kada se na početku osete prihvaćenima i kada shvate da se njihovi najgori strahovi nisu realizovali, postepeno se osećaju sve ugodnije s ljudima. Na sličan način na koji je pre objašnjen individualni psihoterapijski proces, reakcije članova grupe mogu osigurati korektivno iskustvo, koje je suprotno od dotadašnjih.

Neke poteškoće mogu nastati tokom grupnog psihoterapijskog procesa zbog ogorčenosti drugih članova koja je uzrokovana ćutnjom shizotipnih. Ta ogorčenost može voditi u pritisak na klijenta da progovori. To je trenutak kada terapeut mora pružiti podršku i pomoći grupi da prihvati njihovu potrebu za ćutanjem. U drugim slučajevima članovi grupe mogu prihvatiti izolaciju klijenta i nastaviti rad kao da on nije tu, i tako ga dodatno učvrstiti u izolaciji. I u tim situacijama terapeut treba intervenisati u smislu da naglasi da se i ovde ponavlja obrazac ponašanja kao i izvan grupe. Koristi od grupne terapije imaće shizotipni klijenti, pod uslovom da nemaju bizarna ponašanja ili psihotična razmišljanja što ih dovodi u rizik da postanu žrtveni jarci. Za te klijente bolji je izbor individualna psihoterapija.

Kombinacija grupne i individualne psihoterapije je idealan spoj, jer se socijalne interakcije s kojima se susretnu na grupi mogu razraditi u individualnoj psihoterapiji. Važno je napomenuti da će značajan broj njih doživeti preporuku za grupnu psihoterapiju kao da su bačeni lavovima. Štaviše mogu se osećati izdanima već i na sami takav predlog od strane terapeuta. Priprema za ulazak u grupu značila bi prethodna prorada njihovih fantazija šta bi se to moglo dogoditi u grupi.

Za kraj

Shizotipni poremećaj ličnosti (F.21), ima hroničan tok, sa periodima pogoršanja i poboljšanja. Sam razvoj i tok je uglavnom sličan razvoju i toku poremećaja ličnosti. Zbog visokog rizika za razvoj psihoze usled stresa, naziva se još i „latentnom (pritajenom) shizofrenijom“.

Ukoliko neko od vas prepozna neke simptome ili ima ovu dijagnozu neka nam piše anonimno šta od nabrojanog spada u njegovo lično iskustvo.

 

O.L.I. psihoterapeut
Ivana Đorđević

4 thoughts on “Shizotipni poremećaj ličnosti

  1. kako uopče nastaju ti poremečaji što se događa u samom tijelu članak kao članak je odličan da li je to nasljedno da li stručnjaci mogu nači lijeka za taj i ostale poremečaje da li ima kraja znaš ono pucneš prstima
    i gotovo je sad si izliječen

    Sviđa mi se

    • Dragi Mario,

      Kao što piše u većini tekstova o poremećajima ličnosti, razlozi su multifaktorski ili drugim rečima nedovoljno je istraženo polje da bi se sa sigurnošću zaključilo koji je razlog za pojavu istih. Neki od njih imaju bolje šanse za oporavak, ali ne postoji garancija. Ono što mogu iz ličnog iskustva da Vam potvrdim jeste da ljudi koji uključuju psihoterapiju pored upotrebe medikamenata, imaju mnogo bolje rezultate. Verovatno razlog tome leži u ostvarivanju autentičnog odnosa sa terapeutom. Lično verujem da ono što je „lekujuće“ nisu tehnike već odnos koji izgradimo.

      Pozdrav Mario,
      Ivana

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s