Transfer i kontratransfer

Došli smo do još jednog naširoko upotrebljavanog pojma u terapiji, naročito u dinamskoj psihoterapiji, koji ću pokušati da pojednostavim za vas koje psihoterapija zanima iz ugla običnog čitaoca koji se ne bavi psihološkim teorijama i proučavanjem.

Psihodinamska definicija transfera je: doživljavanje osećanja, fantazija, stavova, nagona i odbrana prema osobi u sadašnjosti koje nije adekvatno u odnosu na tu osobu, već je ponovljanje reakcija prema značajnim osobama u ranom detinjstvu preneta na osobe u sadašnjosti.

Narodski rečeno, ako je odnos koji se odigrava jedan od odnosa sa roditeljima (što nije isključivo pravilo, jer može da bude i sa nekim drugim ali je najčešće sa njima jer su to odnosi koji se javljaju kao najraniji i najznačajniji), onda prenešeno na definiciju iznad, značilo bi da nismo smeli/hteli/mogli da odigramo taj odnos onako kako smo osećali sa roditeljima direktno već da smo te emocije preneli u odnos sa terapeutom (ako je u pitanju terapija, inače to radimo i u svakodnevnom životu vrlo često). Drugim rečima, ukoliko terapijski proces potraje dovoljno dugo, doći će do razvoja nekih „osećanja“ prema terapeutu. Vaš terapeut može odjednom da počne da vas nervira, ljuti, da želite da ga bijete, možete pomisliti da nema osećanja, da je hladan, posesivan, da vas previše štiti, možete ga voleti ili se zaljubiti u njega/nju. Sve je to normalan deo procesa. To je u suštini ono što terapeuti nazivaju transferom. Rad na ovim osećanjima je vrlo koristan jer će doneti priliku da se istraže pravi razlozi koji stoje iza tih osećanja kao i iz kog doba klijentovog života ona dolaze. Transfer obuhvata emocije, ponašanja i doživljaje iz prošlosti koji se prenose (transferuju) u sadašnjosti u terapijskom odnosu, iako im tu nije mesto. Trenutna percepcija je uvek „zatrovana“ iskustvom i doživljajima iz prošlosti i to je proces koji je skoro automatizovan pa i ne čudi što se događa i u svakodnevnom životu. Tako, na primer, neko ko se previše oslanjao na roditelje i nije hteo da preuzme odgovornost, isto će to očekivati i od terapeuta ili svog partnera ili prijatelja.

Karakteristike transfernih reakcija prepoznaju se zato što su neadekvatne trenutnoj terapeutskoj situaciji, prejakog su intenziteta, postoji polovično ispoljavanje osećanja (jedan deo se ispoljava, a drugi ostaje potisnut/nesvesan), nestalnost, hirovitost i upornost. Po formi, transferne reakcije mogu biti: pozitivne, negativne, u obliku otpora, nespecifične i odigravanja iz prošlosti. I pored toga što mogu biti negativni, transferi sami po sebi su jako korisni za terapijski proces. Dobar terapeut je neutralan, ne osuđuje, ne vrednuje, ne interpretira (bar ne prerano) i time postaje savršeno pogodan za transfere jer klijent sve što ne zna o terapeutu može da popuni svojom maštom i da „stvori“ sliku o njemu. Naravno, ta slika će biti pod uticajem ranih odnosa sa roditeljima i voila – transfer. U ovoj situaciji terapeut treba samo da posluži kao ogledalo i da pomogne klijentu da dođe do istine.

Terapeut će odrediti kada je vreme da se transfer analizira, a to će biti u trenutku kada shvati da je transfer u funkciji otpora ili kada je intenzitet optimalno jak ili eventualno da analiza može pomoći i klijentu i terapeutu da razgovorom dođu do novih uvida. Proces počinje tako što terapeut prepozna pojavu transfera, zatim „osluškuje“ da li su gorespomenute karakteristike bar blizu optimalnim da bi moglo da se radi na samom transferu. Kada konačno terapeut suoči klijenta sa transfernim osećanjima, prvo osluškuje klijentovu reakciju, a onda pokušava da razjasni i izoštri iste. Korisno je i da se otkrije šta je to terapeut uradio što je bilo okidač za početak transfernih osećanja. Razjašnjavati transfer znači doći do njegovog nesvesnog porekla, onog što mu je prethodilo u prošlosti, uzroka i svrhe. Interpretiranje transfera je dugačak proces u kome klijent treba prvo da vidi šta radi, kako to radi, uđe dublje u svoja osećanja i razjasni ih, da ona postanu živa iskustva, da bi na kraju došao do uvida zašto to radi i odakle mu to. Najbolje je ako on sam dođe do uvida jer proces dolaženja do interpretacije klijent mora da proživi.

Ukratko ćemo pomenuti i pojam kontratransfera jer iako možda nije previše direktno koristan čitaocima, njegovo razumevanje može pomoći da klijenti shvate da se to „dešava i terapeutu“ i da onda „sigurno nije strašno“. Kontratransfer zapravo predstavlja terapeutovo iskustvo preneseno na sadašnju situaciju. Drugim rečima i on(a) može razviti osećanja prema vama. Kontratransfer proizlazi iz ličnosti terapeuta i najčešći oblici su kada terapeut zauzme poziciju klijenta (oseća se kao klijent) ili poziciju roditelja. Dobri terapeuti se trude da održe visok nivo svesnosti u ovom području i pokušavaju da otkriju svoje neprimerene ili preterane reakcije. Zato, između ostalog, terapije koje podrazumevaju rad s transferom zahtevaju da terapeuti prođu kroz svoje lične terapije i dugotrajnu obuku kako bi svoje procese držali pod kontrolom i bili u mogućnosti da drugima pomažu da prepoznaju i prorade sopstveni transfer. Mladi i neiskusni terapeuti u toj svrsi imaju svoje mentore sa kojima razrađuju osećanja sa terapijskog procesa.

Zato, nemojte se plašiti svojih neprimerenih/neadekvatnih osećanja u terapijskom procesu, već iskoristite ih u svoju korist tako što ćete pričati o njima sa svojim terapeutom i analizirati ih zajedno.

„Terapijski odnos je zapravo mešavina istinskog, pravog kontakta i transfera.“ – Yontef, 1993

Vaš psihoterapeut,
Ivana Đorđević

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s